Koliko nas provede veći deo svog razmišljanja zamišljajući, planirajući, priželjkivajući da odbace sve aktivnosti, ljude, stvari koje sačinjavaju naš svakodnevni život radi neke lude avanture, putovanja, samo par trenutaka nasamo sa sobom u miru, tišini, poput boravka na nekom pustom ostrvu gde možemo birati stvari koje sačinjavaju naš svet/svakodnevni život? Struktura obavezne/neobavezne („slobodne") aktivnosti razvijena je procesom industralizacije, kao što je i naučno proučavanje slobodnog vremena¹ zapravo posledica tejlorističkog inicijalnog uvođenja naučnog proučavanja procesa rada, ili možda uopšte teorijskog razmatranja uloge rada u životu pojedinca koji se pokazao veoma bitan za njegovu efikasnost u proizvodnji. Kako bilo, nakon XVIII veka mnoge pojave postaju industrijalizovane, posmatrane u kategorijama proizvodnje i potrošnje - to je slučaj i sa slobodnim vremenom. Rad je nužnost², njegov neizostavan prateći deo jeste slobodno vreme koje treba utrošiti, koje se u klasičnim teorijama organizacije rada tumači kao odmor od rada i priprema za sledeći rad. Kada god pokušamo da ne posmatramo sopstveni život u tim kategorijama, prva naredna obaveza (radna ili neka druga) vrati nas u taj obrazac: obavezne/"slobodne aktivnosti". Svaka ukradena avantura je priprema, trening za ono, što u kontekstu u kom živimo i u postojećoj društvenoj strukturi, možemo izbeći samo zamišljenjem i pokretanjem nekog drugačijeg poretka stvari, terapija³ od boravka u sistemu koji našim aktivnostima nameće strukturu koju ne želimo, ali i teško možemo da izbegnemo. Ako nam se i smuči da razmišljamo kako da obmanemo sistem i dosegnemo taj terapeutski užitak, možemo podizati motivacionu valencu sociološko/kulturološkom „beletristikom" (na primer: Džon Fisk, Popularna kultura) u kojoj je kao revolucionaran čin predstavljeno to što smo jedne večeri isključili TV u vreme serije za koju i prijateljima teško priznajemo da u njoj ponekad uživamo iako zapravo mislimo da je glupava, ili jednostavno izdejstvovati jednu poštenu dekadentnu akciju⁴. Zahvaljujući tome što sam deo jednog teatra od studentskog života koji su mi omogućile moje ocene i brzina davanja ispita, sa vama ću bez trunke cenzure, preuveličavanja, šminkanja, pravljenja od sebe heroine ili žrtve, ega, lažne skromnosti - podeliti najdekadentniju avanturu koju možete zamisliti u teško zarađenom slobodnom vremenu za koji neki teoretičari povedeni marksističkim idejama tvrde da progresivistički raste⁵ , naročito ako se uzme u obzir da sam izričito protiv postojećeg društvenog uređenja, stepen sulude dekadencije poduzetih aktivnosti je viši. Otprilike četiri prosečne očeve plate, od kojih je veći deo bio pomoć i donacije opštine, potrošila sam da iscrtam svoju mapu u prostoru, započnem i posmatram kog će oblika biti i koliki prostor zahvatiti. Stavim jednostavno prst na neko mesto na karti Evrope i kažem: želim da pogledam to mesto. Sledim putanju.

Okolnosti koje put takve vrste čine mogućim (ukupni pređeni put, uzevši u obzir da je izračunat razdaljinama kategorije vazdušne linije a da je sam put realizovan vozom - znači da je ukupni pređeni put na ovom mom putovanju možda i daleko veći - iznosi oko 9 000 km) opisaću ukratko. Neželeći da reklamiram najrazličitije političke i nevladine organizacije, opisaću te okolnosti na sledeći način: u zemlji Srbiji koja je sada jedina republika koju ista balkanska država sačinjava, par aktera takozvane demokratske (o)pozicije osnovalo je NVO kojom želi da propagira evropske vrednosti i pridruživanje Evropskoj uniji kao vrhunski smer razvoja u budućnosti. Iako su neki moji prijetelji i prijateljice levičarskih i anarhističkih ubeđenja glasali za neki od mnogobrojnih opozicionih integracionih mutanata krajem devedesetih, ja to nisam učinila nijedanput i nisam promenila mišljenje da nikako ne mogu ozbiljno da verujem da bilo koji instrument oficijelne politike može biti i sredstvo koje će biti i koračić bliže ka transformaciji postojećih međuljudskih i socijalnih odnosa u smeru antihijerarhijskog i antieksploatatorskog ophođenja i uređenja. Dotična organizacija nudila je kao poklon „najboljim studentima" vize u trajanju od mesec dana (meni su bile pred očima već kolone koje čekaju pred ambasadama i činjenica da tu vrstu Šengen vize sa većim brojem ulazaka i izlazaka svako smatra da dobiti jeste graničenje sa mogućim za državljanku kojoj na pasošu, još uvek, piše Srbija i Crna Gora...) i Global Interrejl kartu sa rokom važenja od mesec dana (sa njom možete neograničeno da se vozite vozovima po celoj Evropi), tako da je moja najdekadentnija akcija mogla da počne - krenula sam u potragu za dodatnim donacijama za put, hvalila se svojim fakultetskim uspesima, bila po lokalnim medijima gde sam dozvolila da me prikazuju kao „mladu nadu Srbije„ i sve druge najpatetičnije predstave koje možete zamisliti u tom kontekstu. Teorijski koncept iz kog sam započela svoje putovanje: 230. stranica pročitana Marković, Boro, Strukturalistička psihoanaliza; tek zaklopljena mala šarena knjižica Kristofera Norisa Dekonstrukcija, paralelno čitana sa poslednjih nekoliko desetina stranica Deridinih Kosmopolitika, uz najčešće slušan Nouvelle Vague tih dana. Okolne prijatelji/ice koji bi me počeli navoditi na moralno preispitivanje dalekosežnosti i ozbiljnosti mojih performansa i igrica, njihovu ekonomsku ili političku nepopravljivost... jednostavno sam izbegavala tih dana.[smajli]. Zahvaljujući čitavoj nemoralnoj predstavi koja po nekima trajno diskredituje mene kao zastupnika sopstvenih ubeđenja ja sam pomerila delom totalno granice mogućeg i nemogućeg, krenula na ne toliko izvestan niti bezbedan put, i našla „utočišta" i gostoprimstvo kod mnogobrojnih ljudi širom Evrope. Nisam tražila terapiju, niti očekivala da vidim raj, otvoren i slobodan život⁶ ili atmosferu ideala „living together" koji EU reklamira u svom političkom paketu kao novo političko dostignuće koje će rešiti problem zajedničkog življenja različitih nacionalnosti i rasa na jednom mestu⁷, nisam mnogo stigla da zamišljam kako ću sebi da priređujem iznenađenja pešačući metropolama peške sa vrećom nekog voća, vodom i čokoladom u rancu, nisam tražila originalna niti netaknuta u svojoj autentičnosti koja prosvetljuje,⁸ blaga evropske riznice pa bila zatečena rekom rekonstruisanih, prerađenih, dorađenih zgrada, parkova, trgova po kojima se šeta jato obnevidelih turista. Pošla sam u potragu za površinskim ponorima, realnijim od realnog, simulakrumima koje ću posmatrati i zatim procenjivati da li su i koliko uspeli da me osvoje, zavedu svojom doteranošću, namerom, nametljivosću sasvim bespotrebnom⁹. Rekonstruisani, dorađeni, napukli, nedovoljni, uvek i previše za ono što se može primiti čulima.

I Performans počinje svetski

Čest predmet diskusija u studentskim, da tako kažem, levičarskim i alternativnim kružocima u kojima sam sudelovala uvek jeste večita tema revolucionarnog potencijala, u čemu ga je moguće danas pronaći (kojim političkim idejama, teorijama, aspektima života, oblicima političkog delovanja i sl.), sa odgovorima u najširem mogućem rasponu: od toga da ga danas nema do toga da sve može biti revolucionarni potencijal u zavisnosti od načina primene /delovanja koji je izmislila „soft" levica da bi svašta mogla da zaodene pridevom "revolucionarno", pa i samu potrošnju¹⁰. Nemoguće je biti deo ovakve predstave kakav je projekat o kom pišem, a posedovati i trunku kritičke svesti; međutim, često možemo kao komentar da čujemo kako niko o nečemu ne može doslovno govoriti što svojim očima nije video, čulima doživeo, „znanje se stiče viđenjem, viđenje je neposredno, neposredovano opažanje sveta prozirnih objakata" ¹¹ ... tako da sam svoju odluku donela: aplicirala sam, dobila potrebna sredstva, nemam šta drugo da radim tih dana, nisam putovala nikuda osim u Hrvatsku i Mađarsku, doslednost je sasvim irelevantna kategorija možda čak i u ravni kritičke svesti (trebalo je biti kritičan i prema ideji da bilo šta u mojim političkim ubeđenjima biva promenjeno ukoliko put ipak poduzmem, osim u očima drugih ali ko za to mari ko iole drži do preispitivanja). Zar je potrebno biti dosledan u nedoslednosti i zar je to uopšte moguće?

Gomila političara, sponzora, predstavnika raznih organizacija i oko dvestotinjak studenata i studentkinja srećnih dobitnica/ka našlo se tog dana ispred Skupštine grada Beograda na prigodnoj svečanosti, u sebi sam sve vreme šaputala: don't think toomuch, don't think. Uslovi su bili prosek preko devet i strani jezici na kojim se prijava i popunjavala, pored toga što je takođe vrednovano pozitivno i tripersko neiskustvo (ukoliko si manje ili nikada izašao puta iz Srbije imaš više poena na rang listi). I žurka je mogla da počne. Ispratio me je drugar koji mi je poklonio knjigu za put, nisam preterano zagledala tada jer sam to ostavila za uraditi kada osetim potrebu da radim još nešto pored blejanja kroz prozor u pejzaže koji i nisu neki na relaciji Beograd - Beč.

Taman što sam zauzela svoje mesto i samozadovoljno odlučila da ću uživati u svojoj smelosti, i čak i kada pomislim da sam krajnje zapravo „prodana duša bez stava", čak i takve sam misli odlučila da ću posmatrati kao dovoljnu dozu kritičke refleksije dok sve ne bude gotovo i ne vratim se svom uobičajenom revolucionarnom životu svakočasovne borbe protiv dokolice koja u jednomesečnoj turneji po Evropi zapravo dobija svoju kulminaciju!

Da bih se iskupila odlučila sam sledeće:

1. U svakoj metropoli imaću pešačenje besciljno i vreme tokom kojeg neću gledati u mapu dok se ne izgubim, posmatrajući ono što slučajem usput zateknem bila to pijaca ili Sagrada Familia,

2. Što manje muzeja i nikako klasika,

3. U svakom gradu naći nešto što odudara, ekstravagantno, jedinstveno, nebitno da li poznato ili ne,

4. Svuda potražiti „socijalne" delove grada, od saputnika jednostavno pobeći kada su prenaporni,

5. Svuda naučiti sama da se snađem, nađem mesta koja me interesuju, orijentišem se samo pomoću mape grada i mape gradskog prevoza i metroa itd.

6. Sve samo nikako uloga „glupe turistkinje"...¹²

Sedela sam tako na svom mestu u autobusu i iščekivala da autobus krene, kada odjedanput ukazala se preda mnom prilika nikog drugog do predsednika Republike Srbije - Borisa Tadića da nam poželi sretan put. Zacenila sam se od smeha i iako sam se smejala studentima koji su trčali da se sa njime fotografišu, nisam mogla da ne zabeležim ovo. Davao nam je neke smešne savete pa usput pitao i da li smo i knjige poneli da učimo na putu. U naletu smeha podigoh refleksivno knjigu koju mi je poklonio drug koji me je ispratio na put i nisam očekivala da će je on uzeti i pročitati naslov: Sanjarije divlje žene!!! To je bio blam i performans za pamćenje, iako je knjiga daleko nešto drugo od toga na šta naslov upućuje, radi se o Elen Siksu, teoretičarki bliskoj francuskom poststrukturalističkom krugu... odustala sam od ideje da to objasnim celom autobusu koji je pre mislio da sam srećnica nego kreten jer drug predsednik vratio mi je knjigu pročitavši naslov, rekao: „Dopada mi se naslov" i pružio ruku da se rukuje sa mnom. Bila bih lik da sam odbila ali ironija čitavog događaja navela me je da svoju ulogu odigram savršeno u ovom performativnom činu apsolutne dekadencije. Suludi put moga života mogao je da počne...

II Kako ne biti turistkinja na putovanju?

Imala sam 800 e kod sebe (uglavnom donacije opštine, preduzeća u kom radi moj otac i sl.), mesec dana pred sobom, nekoliko kontakta za prenoćište (rođaci, prijatelji prijatelja, u slučaju da toga nema noćila sam u hostelima), za neka mesta saputnike za neka ne. Najbolje mi je bilo kad sam sama. Mogla sam da hodam i jednostavno posmatram kako izgleda život u nepoznatom gradu, osluškujem zvuk nepoznatog jezika (poznati su mi samo engleski, italijanski i ruski), sporazumevam se na engleskom sa ljudima koji ga ne govore (i to sasvim uspešno). Nigde nisam želela predugo da ostanem tako da je prosek boravka u pojedinačnim gradovima bio 2-3 dana;Sela je tehnički bilo iracionalno posećivati bez kontakata, koje nisam imala. Najsmešniji su turisti japanci i kinezi koji besomučno fotkaju svojim digitalnim aparatima i snimaju svojim kamerama i kojih je ubedljivo najviše svuda. Na njihovom mestu ja bih bojkotovala Evropu, ali oni deluju presrećni dok gledaju te grandiozne osvajačke statue po evropskim metropolama.

Beč. Žalosno je provoditi vreme i obilaziti grad sa ljudima koji ne razumeju zašto je glupo potrošiti 20 evra i svo svoje vreme za obilaske muzeja, dvoraca, razgledanje posuđa po odajama austrijske monarhije... stvaraju u meni neku presiju i bunt i morala sam se rastajati sa njima pa posle mojih šetnji i njihovog muzejašenja nalaziti na nekom drugom mestu. Frojdova kuća je mesto gde za 5 evra možete da pogledate njegova dela u originalnom izdanju, njegovu lulu, fotografije njegove familije i njegovih profesora. Ali ništa se ne može porediti sa slučajnom šetnjom u kojoj nabasate na Hundertwasserovu zgradu! Svaka koju slučajno pronađete ne gledajući u mapu vam zaista promeni raspoloženje i percepciju visokoparnog Beča: ranije sam čula za tog arhitektu koji je počeo da gradi i govori protivu racionalne linearne arhitekture koja je po njemu neadekvatan prostor za život... ali tek u tom kontekstu tradicionalnog i klasičnog visokomodernog okruženja hipi građevina svih boja sveta sa raštrkanom faunom po svojoj površini i nepravilnim oblicima dobija svoj puni dekonstruktivni efekat. Taj efekat je kao i sve drugo turistička atrakcija, deo nekog turističkog programa. Hostel u kom sam noćila u Beču nalazio na/u Fridrih Engels placu/trgu. Svuda možete u tom gradu sresti ljude koji govore srpski, mnogo je gastarbajtera. Prvi put sam tu uvidela čari metroa i sećala se beogradskih gradskih i prigradskih buseva sa smeškom... koji će uskoro, dok budem u nekom od njih boravila da se razvuče u jedan kiseli smešak i lepo sećanje na vozove koji idu svakih pet minuta i kojima se začas možete u klimatizovanom prostoru prebaciti sa jednog kraja grada na drugi....

Berlin. Naravno ostaci Zida. Jevrejski muzej kojim Nemci iskupljuju osećanje kolektivne griže savesti i prodaju čak i jevrejsku tradiciju turistima, bazanje gradom koje me je opet (koincidencije li) i ovde dovelo do Trga Marxa & Engelsa. Gostoprimstvo Milana & Edite koji su me uputili pomalo kako da se krećem i kuda. Morala sam overiti i Stanicu Zoo, svi smo to čitali u tinejdžerskim danima „Mi, deca sa stanice Zoo" Cristiane S. Slučajno hodajući gradom revoltirana jer prevoz očigledno ide nekim izmenjenim trasama iz meni nepoznatog razloga, rešila sam da svoju pešačku turu od koje su mi otpadale već noge, malo produžim zbog iznenadnih okolnosti - i naletela pravo na Gay parade. Ne bih naširoko razmatrala temu parade ove vrste, samo mogu da kažem da ne osećam kao neki, da je moje da odlučim da li one treba da se javno događaju ili ne. Meni je bilo interesantno da vidim gomilu najčudnije obučenih muškaraca, žena, transssex i trans- gender osoba kako plešu gradom u stilu: Uvrnuti smo i baš nas briga. Pogotovo mi je bilo super da vidim starije ljude koji su bili deo kolone koja je prohujala gradom preko Postdamer trga i ostavljala za sobom haos koji je popratna ekipa odmah sređivala. Dosta likova mi je bilo antipatično, ali to je moj problem, osim tog ni ne očekujem da mi bude sve simpatično.

Dizeldorf. Nakon 15ak godina videla sam svoje rođake, tetku, njenog muža i njihovo dvoje dece mojih godina. Žive deset minuta od Dizeldorfa preko reke Rajne, u mestu Neuss, gotovo tipičan neintegrisani imigrantski život. Tetka priča priče o tome kako su Srbi jeli ljude u Bosni... godinama nije htela ni da telefonski kontaktira moju mamu ovde, bojala se da joj se nešto ne desi... moji brat i sestra voze luda kola kojim su me vodili svuda po gradu i nije bilo pešačenja po Dizeldorfu... malo mi je sve preselo... slušaju srpski dance i mutant folk muziku i idu čak i u diskoteke kad ima nekih gostovanja. Kad sam izrazila zaprepašćenje zbog te činjenice, počeli su da puštaju britansku muziku, valjda su procenili da to deluje svetskije. Oprala sam svoje stvari i nisam ni mislila o tome koji je dan, ispostavilo se da je nedelja a tetka je to doživela kao komšijski incident: prostiranje veša u dvorištu u nedelju...

Amsterdam. Već sam bila pripremljena na činjenicu da mi se neće baš tako svideti ono što ću videti u Amsterdamu, ali sam htela da vidim pa sam i taj hir morala da sprovedem u delo. Nije mi žao, ali sam tamo otišla sama samcijata i malo sam se prepala od te gomile ljudi koji su van sebe od droge, debelih ružnih prostitutki, ljudi koji te gledaju neprijateljskim pogledom kao da bi seksualno da te zlostavljaju ili opljačkaju, uskih kratkih ulica u kojima se to može dogoditi bez problema. Kanali su jako lepi i interesantni, naročito iz perspektive jedne ture kanalima gde se sve može gledati sa bezbedne udaljenosti. Previše ljudi koji prose da bi pili i drogirali se i najgora moguća stvar od koje se može napraviti turistička atrakcija i koja se može prodavati. Takođe, jedan od skupljih gradova koje sam imala priliku da vidim.

Pariz. Kroz Pariz sam samo prozujala žureći u Barselonu da se nađem sa tri poznanice jer me je pomalo uhvatila prpa od samotnog bazanja (ali to je samo zbog Amsterdama, posle mi je sve bilo o.k.). Stigla sam na jednu stanicu, Nord, poslali su me na Gare de Lyon, da bih zatim saznala da moj voz kreće sa treće železničke stanice. Sa rancem koji je imao oko 15- ak kilograma i moguće bio teži od mene koji sam sa teškom mukom pronela celom Evropom prepešačila sam reku Senu. Doslovce sam mislila da ću da umrem. Međutim nisam. Čekajući voz sam razgovarala sa simpatičnim bračnim parom iz Amerike kojima je voz bio otkazan, pa se zatim prevezla vozom - hotelom koji me je koštao 60 evra (inače bih morala da idem sa presedanjima usred noći, to je već bilo previše nisam se tako nešto usudila). Barem sam se naspavala, upoznala devojku iz Argentine koja takođe putuje sama i Brazilku koja nije znala engleski ali smo se nekako sporazumevale i bilo nam je super.

Barselona. Četvrti nepoznati jezik koji čujem svuda, ja u nepoznatom gradu samo sa adresom hostela u kojoj su moje poznanice, u ruci. Bez straha delam, mape nalazim na stanicama za prevoz jer ih na Ž.Stanici Barcelona Franca nije bilo. Ubrzo nalazim mesto, najzad poznata lica, tuširanje... like in heaven. Njihova tortura sa Razgledanjem spomenika... plaža na kojoj smo se našle zatim... tako lepo poetični mirno... Blaženstvo. Supermarket u kom kupujem čokoladu za 0,5 evra (duplo jeftinije nego u Srbiji) koju sam celu pojela odjedanput, pijaca na kojoj kupujemo voće koje peremo na česmi i jedemo na Pl.Catalunya već sasvim flekave i ko uopšte misli na izgled u takvim situacijama. Gaudi... jako lepo ali od toliko turista i veličanja stvarno mi je preseo. Ima jako divnih plesača i pevača po najvećoj ulici koja ide od mora ka centru Les Rambles, tako divno detinjastih i zanesenih da ih satima možete slušati. Barselona mi se ponajviše svidela, a tamo sam i najduže bila, četiri dana. Hostel u kom smo bili bio je tako opušten, čist i jeftin (deset evra) da sam se prijatno zaista osećala.

Jednog dana odlučile smo se da idemo u Dalijev muzej u Figerasu, dva i po sata vožnje vozom u jednom pravcu. Čitav jedan dan zapravo nam je otišao na tu posetu. Kada sam videla red ispred htela sam da odustanem ali smo na kvarno ušle preko reda... pola sata čekanja meni je bilo previše, radilo se o Daliju ili o bilo kom drugom. Čitav muzej jako ludo izgleda, gomila instalacija, ludih crteža, neobičnih soba koje su konceptualistički osmišljene i ekscentričnih predmeta. Ali gotovo je nemoguće uživati u tolikoj gužvi i po tolikj vrućini. Čitav taj mali gradić blizu granice sa Francuskom pun je restorana i predmeta sa simbolima iz Dalijevog rada ili njegovim imenom, što je stvarno prenapadno i teško da možete da izvedete posetu istom a da se ne osećate glupavo turistički, kao i pred Dalijevim prikazivanjima izvrnutosti onoga što zovemo stvarnost ili pred patetičnim, prepatetičnim portretima, u skladu sa nadrealističkom uvrnutom muza-groznicom, njegove muze i žene Gale. Gledala sam je dugo i nisam shvatila šta je on tako neobično pronalazio u njoj, ali možda je u toj običnosti njene pojave trik...

Madrid. Mnogo hodanja. Malo posebnosti. Servantesova statua Don Kihota na primer. Ne sama po sebi koliko zbog svoje idejne pozadine. Ili je do mog umora...

Lisabon. Grad od kog sam najviše očekivala, Madredeus&fado, okean kao u pesmama Fernanda Pesoe... pronašla sam prenoćište kod nekih nepoznatih devojaka preko interneta, meni u takvoj situaciji nije ništa drugo ostajalo nego da se oslonim na svoje srećne zvezde koje su me, po svemu sudeći, čuvale tokom ovog puta poprilično pažljivo. Laura, Fatima i Perdo žive skupa u velikom stanu udaljenom oko sat vremena autobusom od centra Lisabona i zaista su simpatični ljudi. Delili su sa mnom svoju hranu, internet, životni prostor jer rade po ceo dan i studiraju, a žele da se druže sa ljudima iz celog sveta. Pričali su mi o raznim ljudima koji su do sada bili kod njih preko hospitaliti cluba (sajta preko kojeg ljudi pronalaze prenoćište za dž ili ga nude drugim ljudima), interesantna iskustva; istovremeno je kod njih boravio i par iz Estonije, čudni neki ljudi, nisu se baš mnogo družili sa nama. Pedro nas je odvezao na okean van grada gde smo igrali frizbi, sa nekim frizbi internacionalnim udruženjem. Zapravo ja ne umem to da igram i samo sam gledala.Oni su ipak bili profi.

Postavlja se uvek pitanje šta raditi u nekom turističkom velikom gradu nasuprot ulozi turiste? Piti kafu na periferiji grada, kupovati na pijaci, ne razgledati muzeje, hodati besciljno... ne fotografisati... čitav put sam smišljala. Najmanje sam se tako osećala u Lisabonu jer sam nekako videla kako izgleda svakodnevni život ljudi mojih godina, Stari muzejski tramvaji, uske ulice, sve podseća na prizore koje sam već videla, ali predstave o nekom mestu su uvek nedovršene, započete, razgradljive u skladu sa trenutnim doživljajima/stanjima posetioca. Malo pred put čitala sam Deridine Kosmopolitike, razmišljala o tom fantazmu gostoprimstva, kretanju kroz prostor posmatran kroz perspektivu drugog. Nisam se osećala zbunjeno niti nedobrodošlo, posmatrala sam stvari strukturalistički. Prostor ima svoju strukturu i svoje oznake, imam načelni plan i orijentacijske sposobnosti, snaći ću se. Na ljude se preterano ne obazirem. Sa prolaznicima popričam odakle god da su. Uvek mi je odmagalo kad nisam sama u snalaženju u prostoru jer tada ne obraćam pažnju na prostor i ne pamtim. Sama sam se sasvim dobro snalazila u prostoru nasuprot rezultatima psiholoških istraživanja o nerazvijenosti te sposobnosti kod žena.

(„Tajna stvari u čemu se krije? / Gde li je kad nam se ne ukazuje / Bar da nam pokaže da je tajna / ... / Da, evo šta su moja čula sama naučila: / stvari nemaju značenje, imaju postojanje / stvari su jedini skriveni smisao stvari." Pesoa).

Milano. Planirala sam da duže ostanem u Italiji i vidim više gradova, ali jedini grad u kom sam bila je bio Milano. Zahvaljujući jednom prijatelju dobila sam kontakt nekih umetnika, i bila iznenađena zatečenom ljubaznošću, čekanje na stanici, doručak i kapućino u rano nedeljno jutro .Grad je bio prava pustinja, em vikend em odmor. Internet i hranu sam pokušala da nađem u China townu. Interesantno iskustvo. Stan od kog sam dobila ključeve od svojih ljubaznih „domaćina" bio je u centru grada, u njemu je živelo nekoliko umetnika koji trenutno nisu bili tu. Sedela sam na terasi sa koje sam mogla sa vidim Alpe i pisala svoje putne memoare. Dosta sam pešačila gradom, jako volim taj zvuk italijanskog jezika ali moram da priznam da mi treba još malo vremena da bih ga govorila. Dobila sam nekoliko telefona i ti ljudi su mi se sami javili i pravili mi društvo u šetnji gradom. Oni imaju po kafićima happy hour, kupiš piće za 6 evra i možeš da jedeš super hrane koliko hoćeš. Popila sam dva različita koktela, što je meni više nego dovoljno, pa mi se počelo malo vrteti u glavi, a to je moje nove prijatelje Claudiu i Andrea zabavilo, morali su da me nose do stana.

Zagreb. Prvi put sam bila u njemu. U nizu drugih gradova malo već nisam ni bila toliko sposobna da obratim pažnju na njegove osobenosti, ali prijatan grad i veoma ljubazni neznanci na ulici, niko me nije preko pogledao zato što sam govorila na srpskom. Mada, prelazeći prostore bivše Jugoslavije sam osetila neku težinu nad svime što ih obeležava, počev od vozova... nestalo je Renfe u kojima dele bombone sa sve klimom... i metroa... ali ne mislim samo na to. Ovde ljudi deluju tako da se odmah počnem osetiti tesno. Tu je konverzacija, pitanja, objašnjenja. Postoje načini i da se uživa u lepoti toga, ali to nema veze sa potragom za nekom autentičnošću o kojoj je pisao Bej. Turisti ne traže izvornost, traže nebrigu za poreklo i spektakl. Oni ne traže razliku, traže svuda jedno te isto i sada svuda jedno te isto mogu i da dobiju, McDonalds i Pimke. U svakoj zemlji jela sam svoju omiljenu čokoladicu! I dok konzumiraju grandiozne pokušaje da se neki grad u sopstvenim očima načini osobenim, oni nisu uzurpatori, pre deluju kao neka deca. Kad odmotaju omotić, razočarenje... spektakl je tu da bi ti bio potreban novi. Troši se. I svaki je nedovoljan, tek još jedan.

Beograd. Svetski je koliko i svaki drugi grad, možda malo prljaviji i neke stvari su nefunkcionalne (tipa prevoz), ali to je jedina drastična razlika koju sam primetila. Smejala sam se nekim Englezima, fensi klincima koji su se zgražavali bez suzdržavanja videvši romska naselja pri ulazu u Beograd. Međutim za prevoz u nekom evropskom gradu treba dati od 2,2 e u Berlinu do 1,2 u Lisabonu za kartu za jednu vožnju, ili od 5 do 8 evra u zavisnosti od grada za kartu za ceo dan.

Cene su razne ali u supermarketima i na rasprodajama jeftinije mnogo nego u Beogradu. Ljudi se ponašaju slično, samo se vidi da tamo retko kome pada na pamet uništavanje društvene imovine (korpe za smeće, vozila, i sl.), ali i to je relativno. Noćni život je retka stvar.

Na ovaj ili onaj način realizovano, jedno ogromno iskustvo na koje sam ponosna. Kontekst čitavog odvijanja ću da zaboravim jer je on rezultat političkog konteksta trenutne situacije u Srbiji, inače nam taj velikodušni poklon Austrijske ambasade koji je zapravo marketinška kampanja, ne bi ni bio potreban. Kao i večera u najekskluzivnijem restoranu u Beču, čista perverzija. U tom trenutku, dok smo pili šampanjac, pomislila sam u redu ali i ako je žurka ovo je previše. Program sa voditeljkom u pink cipelama. Katastrofa. Provela sam veći deo večeri u toaletu sa drugim devojkama. Pljuvale smo organizatore koji su nas stalno dezinformisali, gubili smo vreme čekajući, vozač nas je dva sata vozio u krug jer nije mogao da nađe univerzitet gde smo se isto tako najeli kolača nekih i meni je bilo malo muka. Svuda su bili novinari i postavljali pitanja gde sve idemo i sl. Koliko su nam zapravo sredstava obezbedili, isuviše su se ispromovisali.

Mi naravno, glupi i naivni studenti. Preporučujem svima: uzmi kartu, vizu i bježi - sledeće godine. Za studente iz Zagreba... eto, kako može biti i prednost da živiš u Srbiji [smajli]. Čim sam ušla u Beograd, tu su opet moji problemi, dragi ljudi, i divni vegetarijanski sendviči za koje znam šta je unutra kad ih poručim. I kritička svest, naravno." Struktura putovanja uključuje i tačku sa koje nema povratka"¹³.Nakon ovog putovanja imam utisak da nepovratno sve posmatram drugačijim očima, demistifikovan je i uništen moj fantazam o „surovom kapitalizmu" za koji sam verovala da ga još ne poznajem, zapravo već poslednjih par godina izgleda živim u njemu, ako je sudeći po izgledu radnji, cena, načina života...gotovo svemu osim gradskom prevozu i čistoći grada.Pitam se samo zašto nam nisu obezbedili put u neko zaista drugačije mesto?Valjda je to njihov način da nam pošalju svoju poruku da alternative nema.

Svuda širom evropskog kontinenta jedno te isto, turisti i traže jedno te isto, ali ovim putničkim iskustvom definitivno jedno je potvrđeno - ja želim i tražim nešto Drugo.