(prvobitno objavljeno u Kulturkampf#3]
(na primeru knjige Svakidašnji ukus-kritika moći sviđanja jednog takvog profesora ovdašnjeg)
Zašto piše?
Znanje? Moralnost? Kritičnost?
Ma, nemojte me zajebavati… Malograđanska logika a duh palanački su glavne karakteristike naših univerzitetskih profesora. Komentarišući na jednom mestu stanje na francuskim univerzitetima Bodrijar napominje da je definitivna sudbina ondašnjih obrazovnih institucija prelazak u fazu kada univerzitetske vrednosti (znanje, diplome, naučni radovi) prelaze u apsolutno slobodnu cirkulaciju, nesmetanu razmenu bez bilo kakvog referencijalnog kriterijuma, u fazu kada su te iste univerzitetske vrednosti prešle na nivo radikalne devalorizacije. Razmena znakova (znanja, kulture) na univerzitetu između “nastavnika” i “studenata” nije ništa drugo do nekakav potajni sporazum praćen gorčinom ravnodušnosti, ravnodušnosti zbog činjenice da se iza svojevrsnog simulakruma rada (oličenog u davanju potpisa, ocena, diploma i svojevrsnog pedagoškog incesta kao produkovanja neke vrste psihodrame na relaciji profesor- student) u suštini krije u potpunosti prazan oblik vrednosti, očaj zbog nerada, neznanja, jednom rečju jedno veliko-ništa. Teško da se ijedna Bodrijarova tvrdnja može direktnije primeniti na situaciju ovdašnjih obrazovnih institucija-da bi prikrili to veliko “ništa”, da bi popunili prazno mesto odsustva produkovanja bilo kakvog istinskog “znanja” naši profesori uvode različite peripetije, neku vrstu alibi kuluka, simuliranje rada, ne bi li se njihovom postojanju dao barem neki “smisao”. Oni iz arhive izvlače bajate malograđanske mitove o nekakvoj “kritičkoj” ulozi intelektualca u savremenom društvu i zaštićeni svojom inetelektualnom veličinom kao glavnim simboličkim oruđem pokušavaju da prikriju odsustvo bilo kakve istinske simboličke vrednosti. Brojni naši profesori često ni nemaju bibliografije (jer bože moj, i Sokrat je bio veliki filozof pa nije napisao ni retka) a kada pišu- pisanje im služi kao već pomenuti alibi kuluk, strategija prikrivanja, mimikrija, kao svojevrsno simuliranje rada.
O čemu piše?
Još su marksisti uočili da je glavana odlika pripadnika građansko-buržoaske klase upravo činjenica da taj isti buržuj nikada ne priznaje postojanje klasa generalno, a pogotovu postojanje buržoazije. Buržujska literatura se postavlja kao instanca nezavisna od svake vrste ideologije; ne shvatajući da je sama ideologija, ona se napreže da dokaže svoju autonomiju koju joj niko ne osporava (Sartr). Na isti način naši profesori u svojim kritičkim naprezanjima koriste ispražnjene mitologeme o nezavisnom intelektualcu, videći sebe kao izuzete iz svake ideologije; oni kritikuju malograđansku estetiku ali sebe ne vide kao njen ideološki izdanak. S jedne strane oni robuju mitu o potrebi društvene kritike, s druge strane zbog svog konformizma za istinsku kritiku nisu sposobni. Rastrzani ovim protivrečjima oni pristupaju onome što Sartr naziva “apstraktnim vidom čiste negativnosti”: aptraktnom zato što se koriste kategorijama “univerzalnih” vrednosti, oni govore o “večitim” tekovinama ljudskog duha, slobodi čovečanstva, opšteljudskom moralu, o dobrom ukusu. Kritičko pisanje je za njih stvar lepih manira, dobrog vaspitanja i naravno-dobrog ukusa. Njihov jezik se koristi intelektualnim apstrakcijama, njihove kritičke kategorije su dovoljno opšte da ne pogađaju nikoga, a objekti analize dovoljno univerzalni da u suštini i ne kritikuju nikoga. “Šta je to dobar ukus? Ima li ‘ispravnog’, ‘pravilnog’ prosuđivanja, ili je sve prepušteno nekoj našoj urođenoj sposobnosti? Ko odlučuje šta je dobar ukus?’ pita se naš profesor; uostalom, mišljenja se razlikuju- čuo je on. Njegov jezik je ipak istovremeno i dovoljno ironičan (princip negativnosti) kako bi simulirao makar kakvu kritiku i tako ispunio zadatak svakog malograđanskog intelektualca-da bude izvan i iznad ideologije svakodnevice.
Prožet ovom “apsolutnom negativnošću” on lamentira nad nedostatkom dobrog ukusa u narodu: on govori o uređenju dvorišta (“Radi se prosto o prevlasti “prirodnih” materijala /npr. tarabe/, domaćih biljaka /domaćih ne u nacionalnom nego u botaničkom smislu/ i lične mere i primerenosti /”ja tako volim”/-dakle, sve samih momenta autentičnosti /koju obično prati еstetska bezinteresnost/. Ali šta ćemo sa voćkama, lukom i peršunom?-pitaće neko. Zar razni borovi, egzotično cveće i izlagački motiv dvorišne umetnosti prvoga tipa nisu nešto estetičnije?”), najbanalnijem stereotipu skorojevića dovoljno opštem da se u njemu baš niko ne prepozna (“Stoga počinju da svoje redovne delatnosti i poslove krste finijim imenima, da svoje stare zanate pokrštavaju, i da svoje stare, dobre radnje kinđure kako firmama tako i opremom. O kolima i garderobi da ne govorimo”), kada govori o politici govori samo o tome kako su (gle, molim te! ) plakati stranaka tako “bez ukusa” (“Stranački plakati. Sad se vidi sad se zna… ko se kome dopada.” !?), o nekakvom tržištu umetnina za koje je valjda čuo na nekom satelitskom tv programu (“Naši novi kolekcionari, sasvim pouzdano, ne čitaju umetničke kritike, ne čitaju ni standardne istorije umetnosti”-sasvim pouzdano, kaže on; možda mu i treba verovati, pa valjda je upoznao pregršt takvih domaćih kolekcionara). Čak i kada govori o ratu (možda je i slučajnost da je knjiga pomenuta u podnaslovu objavljena sada već davne 1993.) on govori samo sa aspekta- dobrog ukusa-!? (“Da li vam se sviđa rat? … govoriti o ratu kao umetničkom delu, ali delu iz žanra horora, delu iz estetike ružnoga itd… bojim se da su prizori smrti i razaranja postali deo našeg svakodnevnog iskustva i, čak, našega ukusa”)…
Kako piše?
Naš profesor je tako rastrzan između ova dva principa: idealno-apstraktnog i negativno-konkretnog. Pišući o buržujskom piscu Sartr napominje kako “što se tiče sadašnjice, pisac pribegava jednoj stručnoj publici; što se tiče prošlosti, on sklapa neku mističnu pogodbu s velikim pokojnicima; a što se tiče budućnosti, služi se mitom slave.” Upravo nešto slično rade i naši univerzitetski intelektualci-da bi zadovoljili prvi princip oni se pozivaju na velika filozofska imena prošlosti, oni čak i u podnaslovu svoje knjige šeretski koketiraju sa idejama velikana; ovo pozivanje ili bolje prizivanje mrtvih ne služi da bi se gradila filozofska pozicija, niti je u pitanju pozivanje na određeni metod-njen krajnji cilj je da se kroz tihi dijalog sa večitim velikanima ljudskog duha obezbedi svoj komad večnosti. Naši profesori razgovaraju sa mrtvima a pišu za besmrtnost, prizivaju “velike i znamenite” da bi i sami postali veliki i znameniti, prizivaju prošlost da bi prigrabili budućnost, prizivaju slavu istorije da bi zadobili slavu sutrašnjice. Njihov jezik je jezik mrtvih. Njihov govor već sada odzvanja sa memljivih rafova mračnih arhiva “večitih” misli.
Ipak, da bi zadovoljili drugi princip, onaj kritičko- konkretni, naši profesori se služe proverenim trikovima. Između ostalog svoje “rasprave”, svoje “kritike”, “polemičke traktate” pišu u obliku pisama. Epistolarna forma ima višestruku namenu: prvo, ona obezbeđuje postojanje nekakvog čitaoca. Malograđanski profesor piše za večnost, njegov čitalac je u potpunosti apstraktan, imaginaran, njemu u suštini nije ni potreban čitalac. Ipak, “večnost” je čak i za univerzitetskog intelektualca klimav alibi za sadašnjost-treba izmisliti makar kakvog čitaoca. Najlakše je obratiti mu se direktno, napisati mu pismo, prizvati ga u tišini radne sobe, jednostavno-izmisliti ga (“zbog toga se ovde i ne obraćam “čitaocima” svoje knjige već “primaocima” ovih pisama, svojim sugrađanima i sunarodnicima, kojima bih želeo da saopštim neka stara i važna saznanja o prirodi estetskog doživljaja”). On izmišlja čitaoca “iz naroda”, komšiju, sunarodnika da bi prikrio tu tužnu činjenicu da pravog čitaoca- nema. Kako inače drugačije podneti tu agoniju nepostojanja bilo kakve publike, kako drugačije dati bilo kakav smisao svom spisateljskom postojanju?! (Zato bi čak i ovakvi tekstovi njega trebalo da raduju-neko je barem knjigu uzeo u ruke i čak je pročitao- I niko ne mogaše ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom da otvori knjigu niti da zagleda u nju. Ja plakah mnogo što se ne nađe niko da otvori knjigu , niti da zagleda u nju, piše negde.) Sa druge strane, epistolarna forma obezbeđuje dimenziju patnje, zabrinutosti nad pustinjom stvarnog života-pisma su uvek i dijalog sa samim sobom, ona su slika usamljeničke patnje zbog entropije stvarnosti, ona su potvrda sopstvenog plemenitog lamenta nad svetom koji se ruši-“ja sam stena!” uzvikuje inetelektualac dok se stvarnost urušava pred njegovim očima.
Najzad, njegov jezik je ironičan- kroz ironiju i sarkazam on stvara utisak kritike, simulira kritiku, pretvara se da kriti kuje. Uostalom kako drugačije zadovoljiti princip negativnosti kad bilo kakav objekt kritike u suštini ne postoji- a i zašto bi uopšte i postojao, zašto bi ga uopšte i tražio u konkretnoj stvarnosti ili tamo nekoj društvenoj zbilji; ta, on piše za večnost, on je izvan ideologije, izvan stvarnosti! Ipak, u svom sarkazmu on šeretski namiguje-zna on da je deo večnosti, ali ne želi da i drugi znaju da on zna, već želi da drugi misle da u stvari ne zna da je od onih koji “ne umiru”; on glumi naivnu skromnost, on kao da poručuje “pa ja sam kao vi!”, “pa i ja sam deo naroda”. (“S druge strane, uvek ima, i usred novogodišnjeg društva, namćora i baksuza. Ko od nas to nije bar jednom bio? Ja jesam.”)
Za koga piše?
Pozicija našeg profesora je tako u suštini pozicija društvene i intelektualne elite, pozicija kritičke avangarde- a jedna od glavnih karakteristika svake pa i intelektualne elite jeste težnja ka samoreprodukciji: buržuj uvek teži da zadrži svoju poziciju buržuja i da je pri tome učini sasvim prirodnom (a ne društveno i ideološki uslovljenom); on teži da svoju buržujsku klasu prikaže kao “klasu po sebi”- to je osnovna karakteristika svake ideologije-iskaz da u određenim strukturama društvene realnosti “ideologije nema” jeste, upravo suprotno- ideološki iskaz par excel lance. Upravo se na taj način, iza svih tih napora ka kritičnosti, moralu, znanju koje upražnjavaju naši profesori, krije jedan vrlo konkretan razlog; iza malograđanske mitologije o kritičkoj ulozi intelektualca koji piše za “večnosf ’ leži potreba za reprodukcijom sopstvene pozicije moći (i simboličke-u vidu društvenog priznanja i realne-u vidu zadržavanja konkretnih profesorskih privilegija). Ma koliko njegov jezik u suštini bio “univerzalan”, ma koliko “izmišljao” svoje čitaoce kojima se, navodno, obraća, naš malograđanski profesor ipak ima jednog vrlo konkretnog čitaoca-svog kolegu, drugog malograđanskog profesora. Samoreprodukcija univerzitetske elite se tako odvija po principu “ja tebi-ti meni”: ja napišem knjigu- ti meni recenziju, ja sam profesor-ti si asistent, ja sam dekan-ti profesor… “Znanje”, “teorija”, “kritičnost”, čak i sama “besmrtnost” postaju označitelji međusobne razmene-autoritet jednog malograđanskog profesora postaje garant autoriteta onog drugog i obrnuto-apsolutna razmenljivost, apsolutna reverzibilnost. Drugačije nije ni moguće-u uslovima kada je govor (ovoga puta u najširem značenju, u smislu svega onoga što čini “univerzitetske vrednosti”) lišen bilo kakvog referenta (primaoca) pa čak i bilo kakvog značenja, ostaje samo “plutanje” označitelja. Drugačije rečeno: manjak značenja ekvivalentan je višku društvene moći. Potvrdu da je smoreprodukcija uspešno obavljena daju društvene institucije-univerzitet koji autore ovakvih “kritika” postavlja za profesore i dekane, biblioteke koje te iste “kritike” jedine kupuju, škole koje tim istim “kritikama” nagrađuju “odlikaše” (treba li napomenuti da je “kritika” o kojoj pišem deo kućne biblioteke jednog takvog bivšeg gimnazijskog “odlikaša”-uzgred, nije li to i bio cilj autora: da piše za mlade naraštaje, za “one koji dolaze”, za budućnost, za večnost!). Krug je zatvoren, simulakrum potpun…