SPLETKA (Novela)

Filip Erceg

Po glavnom hrvatskom trgu, kojeg purgeri već dugo vremena zovu Jelačić plac, prolaze ljudi, muškarci, žene i djeca, prolaze mladi i stari, djevojke i žene, školarci i studenti, a ljetno je podne već odmaklo, i oblači se, bit će pljusak, veliki, gusti ljetni pljusak.

Ljudi su uskomešani kao mravi kada im razbucaju mravinjak, i naviru sa svih strana, spuštaju se sa Dolca i Kaptola, dolaze iz Ilice, Jurišićeve i Praške, i hodaju tamo-vamo, i čekaju svoje tramvaje, a ja sjedim na terasi hotela “Dubrovnik”, i lagano ispijam čašu crnog piva, i gledam tu uskomešanu gomilu.

Continue reading “SPLETKA (Novela)”

‘SOCIJALIZAM I DEMOKRACIJA’ KRITIČKI OSVRT

Pero Jerkić

Kao što sam naslov kaže u ovom je tekstu riječ o kritici Markovićevog teksta o socijalizmu i demokraciji. Uvodni dio (I) bio je potreban kako bi čitatelju bila jasnija pozadina kasnijih primjedbi na račun pojedinih dijelova kritiziranog teksta. Pošto sama srž kritike (II) nije pisana u svrhu objavljivanja sasvim je jasno kako ovako prilagođena za objavljivanje neće moći sakriti mnoge od svojih manjkavosti. Ipak sasvim je jasno kako, unatoč tome, ovaj kratki osvrt može poslužiti kao kritički uradak koji će širem čitateljstvu i kritiziranom autoru ukazati na problematično nasljeđe prepuno fraza, samorazumljivih predrasuda, lažnih teoretsko-ideoloških revolucija i praznih prožvakavanja stare materije karakteristično za crknutu lešinu tradicionalne ljevice. Ili kao sto sam Marković kaže: vrijeme je za preispitivanja.

Continue reading “‘SOCIJALIZAM I DEMOKRACIJA’ KRITIČKI OSVRT”

KLASNA BORBA KAO TEORIJA I PRAKSA

Pero Jerkić

I

Ako kažem da je dvadeseto stoljeće, između ostalog, bilo i Marxovo stoljeće mnogi će se vjerojatno složiti s tom konstatacijom. Većini je jasno kako stoljeće u kojem su mnoge političke zajednice svoju legitimnosti zasnivale na Marxovoj teoriji zaslužuje takvu titulu. No tu se ne radi samo o tome; 20.st. iznjedrilo je veliki broj više manje slobodoumnih mislilaca koji su živote proveli izučavajući i braneći Marxovo učenje, te vjerujući kako čine ispravnu stvar sa smislom proživljavali vlastite živote. Oni su tako preturajući po Marxovim ranim i kasnim, otkrivenim i neotkrivenim, objavljenim i neobjavljenim radovima došli do mnogobrojnih spoznaja otkrića i zaključaka, napisali desetke tisuća knjiga, a da su pri tome do samoga kraja ostali vjerni vlastitoj bezgraničnoj skromnosti i sebe vidjeli kao obične marksističke interprete. Uz odavanje počasti zamjetnim iznimkama teško je neprimjetiti kako se ti plodni i zaslužni autori uglavnom nisu vidjeli kao tvorci vlastitog većeg, nego tek interpreti tuđeg djela. Uzevši u obzir teorije ostalih povijesnih mislilaca i kompletni zbir radne snage uložene u interpretaciju djela svakog od njih ponaosob teško je ne zaključiti kako je 20. st. uistinu i bilo Marxovo.

Uz takvu prezasićenost jedne teorije vlastitim interpretacijama nikako nije na odmet zaključiti kako je opadanje interesa za marksizam pred kraj 20.st. Маrха konačno spasilo od marksista. No marksistički interpreti o kojima govorimo nipošto nisu krivi zato što su Маrха interpretirali pogrešno (jer velika većina tih interpretacija, koliko god one raznovrsne bile, teoretski može biti potpuno istinita) već zato što su previdjeli kako njihove interpretacije mnogo više govore o njima i njihovim društvima nego o samome Маrхu. Oni su tako samo Marxovo djelo i djelovanje opteretili mnoštvom suprostavljenih značenja koja se potpuno legitimno s njim mogu povezati, no proizvod su svog vremena i društva u kojem jedino mogu imati vlastiti smisao. Umjesto da direktno stupe u kontakt sa vlastitom zbiljom, te jasno proizvedu njen idejni i praktični izraz, oni su vlastite ideje koje odgovoraju na specifična pitanja njhovih društava svjesno ili nesvijesno prodavali pod interpretacije Маrха.

No ipak to ne znači kako se danas, učeći na povijesnom iskustvu, moramo ostaviti Маrха i Engelsa, Rousseaua i Hobbesa, Kangrge i Kardelja, pustiti te teorije da žive i umiru sa vlastitim društvom i vremenom, te se usmjeriti na izučavanje zbilje čiji smo dio. Jer što je ustvari naša zbilja? Zar se ne radi o tome da je ona, s jedne strane, rezultat cjeline povijesnog razvoja koji joj je prethodio, samim time u sebi sadrži njegovu istinu, koju možemo razabrati jedino uzimajući u obzir odnošenje i promjenu pojedinih povijesnih istina i njihova društva; dok je s druge strane i sama ta zbilja stvarni povijesni proces čiji nam smisao mora ostati neuhvatljiv ukoliko ga ne sagledamo u vlastitom kretanju, a to znači damo odgovore na pitanja od kud i kamo, zašto i kako? Spoznati istinu onog pozitivnog, a istovremeno se ne udaljiti od njega, jednako je teško kao spoznati istinu stoljetnog hrasta u trenutku kada kao slabašni pupoljak tek proviri iz zemlje.

Continue reading “KLASNA BORBA KAO TEORIJA I PRAKSA”

ANTIBARBARUS. UVOD: ISTORIJA JEDNE ZABLUDE

Petar Atanacković

Među brojnim zabludama (savremene) levice – jer problemi levice (u prvom redu anarhizma) jesu ono što nas ovde najviše interesuje – treba najpre spomenuti onu vezanu za slobodu: ona se u različitim levim krugovima percipira na toliko različit način, da za neke od njih vezivanje atributa levice uopšte postaje nemoguće; iz toga se može izvesti nedvosmislen zaključak o švercovanju određenih desničarskih ideologija na levici. Očit primer takvog švercerskog mentaliteta jeste takozvani anarho-primitivizam: u ovoj sintagmi atribut anarho se upotrebljava kao svojevrsno pokriće za drugi deo pojma, koji se tako neometano šverca sa desne na levu stranu ideološkog spektra; posledice toga, ne samo za anarhizam, mogu biti katastrofalne. U tom smislu ovaj tekst može predstavljati jedan pokušaj utvrđivanja pravog stanja stvari – šta je tu osnova a šta sleđenje, šta je unutrašnje a šta spoljašnje, šta bitno ili nebitno.[1]

Continue reading “ANTIBARBARUS. UVOD: ISTORIJA JEDNE ZABLUDE”

POHVALA REVOLUCIONARU / ISPITIVANJE DOBROGA

Bertolt Brecht

Pohvala revolucionaru

Kad se pojača tlačenje
Mnogi se obeshrabre.
No njegova hrabrost jača.

On organizira svoju borbu
Za paru nadnice, za vodu za čaj
I za vlast u zemlji.

On pita vlasništvo:
Odakle si?
On pita nazore:
Kome koristite?

Tamo gdje se uvijek šuti –
On će govoriti.
Tamo gdje vlada tlačenje
a govore o sudbini,
On će spomenuti imena.

Gdje on sjedne za stol –
Za stol sjeda nezadovoljstvo,
Jelo postaje loše
I pada u oči da je soba mala.

Tamo gdje ga otjeraju –
Odlazi pobuna, a odakle je otjeran –
Nemir ipak ostaje.

Ispitivanje dobroga

Iskorači: čujemo
Da si dobar čovjek.
Ne može te se kupiti, ali ni grom
Koji pogodi kuću
Ne može se kupiti.
Pridržavaš se onoga što kažeš.
Ali što si rekao?
Iskren si, govoriš svoje mišljenje.
Ali kakvo je to mišljenje?
Hrabar si.
Protiv koga?
Mudar si.
Za koga?
Ne mariš za osobnu dobit.
Za čiju dobit onda mariš?
Dobar si prijatelj.
Jesi li također dobar prijatelj dobrim ljudima?
Slušaj nas: znamo
Da si naš neprijatelj. Zbog toga ćemo te
Sada staviti pred zid. Ali s obzirom na tvoje Zasluge i dobra svojstva
Stavit ćemo te pred dobar zid i ustrijeliti te
Dobrim metkom iz dobre puške i pokopati te
Dobrom lopatom u dobroj zemlji.

POSTMODERNA I ISTORIJA

Todor Kuljić

U idejnom i istorijskom segmentu savremene epohalne svesti dijalektičko mišljenje potisnula je pojmovna samodovoljnost koja se ispoljava u prioritetnom razmatranju fragmentarnog i subjektivnog. Neposredno uočljivo, malo i fragmentarno novi su «autentični» oslonci filozofskoistorijskog mišljenja, dok se celina i zakoni smatraju nekorisnim ili idejnopolitički represivnim. Nasuprot dijalektici, postmoderna poima prošlost kao osmišljenu konstrukciju, a ne kao objektivni splet minulih zbivanja. Savremeni konstruktivizam uopšte (kome pripada i postmoderna) nastoji da se uvrsti u tradiciju skepticizma (od antičkog Pirona do Popera) sa sledećim osnovnim gnoseološkim postulatima. Ljudi ne poimaju stvarnost kakva je po sebi, nego grade modele stvarnosti, čija se objektivnost i istina ne mogu direktno ispitati. Ne možemo prodreti iza naših opažanja otuda što je jedino moguće porediti jedno opažanje sa drugim opažanjem, a ne i opažanje sa neopaženim stvarima (Piron). Opažanje nije pasivni proces, nego konstruktivna delatnost našeg mozga i osećanja koja je u stalnom jezičkom i teorijskom preoblikovanju. Rečju, vidimo ono što znamo. Pomenuti gnoseološki postulati «antiesencijalističke», nominalističke postmodernističke sumnje u nauku i tradicionalnu istoriografiju imaju dugu tradiciju, iako se pojam postmoderna počeo se širiti tek od kada ga je A.Tojnbi 1947. upotrebio za oznaku poslednje faze zapadne kulture. Postmoderna se pojavila u umetnosti krajem 1950-ih i karakteriše je ekstremni pluralizam stilova i gledanje da se ne može ništa novo stvoriti. Preostala je, navodno, samo igra sa materijalom. Svesno se briše razlika između kiča i umetnosti, masovne kulture i elitističkog poimanja umetnosti. U ovoj oblasti su sinonim za postmodernu bili transavangarda i kasna moderna.

Continue reading “POSTMODERNA I ISTORIJA”

SOCIJALIZAM I DEMOKRACIJA

Goran Marković

Vrlo je rašireno mišljenje daje socijalizam totalitarni ili, u najboljem slučaju, autoritarni sistem. To mišljenje potiče od ideologa one društvene klase koja želi sačuvati društveni status quo. Na prvi pogled izgleda da u toj tvrdnji nema ničeg ideološkog, netačnog, jednostranog ili preuveličanog. Nije li, uostalom, to potvrdila praksa “realnog socijalizma’, koji je kršio politička prava svojih građana, koje je sveo na položaj podanika, dok ekonomsku demokratiju nije ni uveo? Ovdje treba postaviti pitanje: da li je taj sistem opravdano zvati socijalizmom? Ako bismo se povodili za tvrdnjama vladajućih snaga tog društva, koje su sebe nazivali pripadnicima komunističkih partija, nesumnjivo se radilo o socijalizmu. Ipak, možemo li nekome prosto vjerovati na riječ, ili treba posegnuti za dubljom analizom da bi se vidjelo da li riječi odgovaraju djelu i stvarnosti?

Continue reading “SOCIJALIZAM I DEMOKRACIJA”

STROJ UTJECAJA

Martina Staničić

Mediji su trenutno u rukama klasa na vlasti koje ih ‘okreću’ sebi u korist (Enzensberger). Budući da je njihova struktura ‘temeljno egalitaristička’, revolucija je jedina mogućnost da im se vrati njihov društveni poziv otvorene komunikacije i neograničene demokratske razmjene koju im je oduzeo politički poredak.

Danas u okviru kapitalističkog razvoja, mediji postaju sredstvo masovne socijalizacije, čija su praktična sredstva u rukama samih masa. Pogrešno je mišljenje, da su mediji u društvenom poretku samo ‘puko i jednostavno odašiljanje’. Oni su prenositelji ideologija vladajućih klasa. Masovni mediji onemogućuju proces razmjene jer ih se, najkraće rečeno može definirati kao ‘oni su ti koji zauvijek zabranjuju odgovor’. Po tome su apstraktni, a upravo se na toj apstrakciji temelji sustav društvenog nadzora i moći.

Continue reading “STROJ UTJECAJA”

POHVALA MALOGRAĐANSKOM PROFESORU

(prvobitno objavljeno u Kulturkampf#3]

(na primeru knjige Svakidašnji ukus-kritika moći sviđanja jednog takvog profesora ovdašnjeg)

Zašto piše?

Znanje? Moralnost? Kritičnost?

Ma, nemojte me zajebavati… Malograđanska logika a duh palanački su glavne karakteristike naših univerzitetskih profesora. Komentarišući na jednom mestu stanje na francuskim univerzitetima Bodrijar napominje da je definitivna sudbina ondašnjih obrazovnih institucija prelazak u fazu kada univerzitetske vrednosti (znanje, diplome, naučni radovi) prelaze u apsolutno slobodnu cirkulaciju, nesmetanu razmenu bez bilo kakvog referencijalnog kriterijuma, u fazu kada su te iste univerzitetske vrednosti prešle na nivo radikalne devalorizacije. Razmena znakova (znanja, kulture) na univerzitetu između “nastavnika” i “studenata” nije ništa drugo do nekakav potajni sporazum praćen gorčinom ravnodušnosti, ravnodušnosti zbog činjenice da se iza svojevrsnog simulakruma rada (oličenog u davanju potpisa, ocena, diploma i svojevrsnog pedagoškog incesta kao produkovanja neke vrste psihodrame na relaciji profesor- student) u suštini krije u potpunosti prazan oblik vrednosti, očaj zbog nerada, neznanja, jednom rečju jedno veliko-ništa. Teško da se ijedna Bodrijarova tvrdnja može direktnije primeniti na situaciju ovdašnjih obrazovnih institucija-da bi prikrili to veliko “ništa”, da bi popunili prazno mesto odsustva produkovanja bilo kakvog istinskog “znanja” naši profesori uvode različite peripetije, neku vrstu alibi kuluka, simuliranje rada, ne bi li se njihovom postojanju dao barem neki “smisao”. Oni iz arhive izvlače bajate malograđanske mitove o nekakvoj “kritičkoj” ulozi intelektualca u savremenom društvu i zaštićeni svojom inetelektualnom veličinom kao glavnim simboličkim oruđem pokušavaju da prikriju odsustvo bilo kakve istinske simboličke vrednosti. Brojni naši profesori često ni nemaju bibliografije (jer bože moj, i Sokrat je bio veliki filozof pa nije napisao ni retka) a kada pišu- pisanje im služi kao već pomenuti alibi kuluk, strategija prikrivanja, mimikrija, kao svojevrsno simuliranje rada.

O čemu piše?

Još su marksisti uočili da je glavana odlika pripadnika građansko-buržoaske klase upravo činjenica da taj isti buržuj nikada ne priznaje postojanje klasa generalno, a pogotovu postojanje buržoazije. Buržujska literatura se postavlja kao instanca nezavisna od svake vrste ideologije; ne shvatajući da je sama ideologija, ona se napreže da dokaže svoju autonomiju koju joj niko ne osporava (Sartr). Na isti način naši profesori u svojim kritičkim naprezanjima koriste ispražnjene mitologeme o nezavisnom intelektualcu, videći sebe kao izuzete iz svake ideologije; oni kritikuju malograđansku estetiku ali sebe ne vide kao njen ideološki izdanak. S jedne strane oni robuju mitu o potrebi društvene kritike, s druge strane zbog svog konformizma za istinsku kritiku nisu sposobni. Rastrzani ovim protivrečjima oni pristupaju onome što Sartr naziva “apstraktnim vidom čiste negativnosti”: aptraktnom zato što se koriste kategorijama “univerzalnih” vrednosti, oni govore o “večitim” tekovinama ljudskog duha, slobodi čovečanstva, opšteljudskom moralu, o dobrom ukusu. Kritičko pisanje je za njih stvar lepih manira, dobrog vaspitanja i naravno-dobrog ukusa. Njihov jezik se koristi intelektualnim apstrakcijama, njihove kritičke kategorije su dovoljno opšte da ne pogađaju nikoga, a objekti analize dovoljno univerzalni da u suštini i ne kritikuju nikoga. “Šta je to dobar ukus? Ima li ‘ispravnog’, ‘pravilnog’ prosuđivanja, ili je sve prepušteno nekoj našoj urođenoj sposobnosti? Ko odlučuje šta je dobar ukus?’ pita se naš profesor; uostalom, mišljenja se razlikuju- čuo je on. Njegov jezik je ipak istovremeno i dovoljno ironičan (princip negativnosti) kako bi simulirao makar kakvu kritiku i tako ispunio zadatak svakog malograđanskog intelektualca-da bude izvan i iznad ideologije svakodnevice.

Prožet ovom “apsolutnom negativnošću” on lamentira nad nedostatkom dobrog ukusa u narodu: on govori o uređenju dvorišta (“Radi se prosto o prevlasti “prirodnih” materijala /npr. tarabe/, domaćih biljaka /domaćih ne u nacionalnom nego u botaničkom smislu/ i lične mere i primerenosti /”ja tako volim”/-dakle, sve samih momenta autentičnosti /koju obično prati еstetska bezinteresnost/. Ali šta ćemo sa voćkama, lukom i peršunom?-pitaće neko. Zar razni borovi, egzotično cveće i izlagački motiv dvorišne umetnosti prvoga tipa nisu nešto estetičnije?”), najbanalnijem stereotipu skorojevića dovoljno opštem da se u njemu baš niko ne prepozna (“Stoga počinju da svoje redovne delatnosti i poslove krste finijim imenima, da svoje stare zanate pokrštavaju, i da svoje stare, dobre radnje kinđure kako firmama tako i opremom. O kolima i garderobi da ne govorimo”), kada govori o politici govori samo o tome kako su (gle, molim te! ) plakati stranaka tako “bez ukusa” (“Stranački plakati. Sad se vidi sad se zna… ko se kome dopada.” !?), o nekakvom tržištu umetnina za koje je valjda čuo na nekom satelitskom tv programu (“Naši novi kolekcionari, sasvim pouzdano, ne čitaju umetničke kritike, ne čitaju ni standardne istorije umetnosti”-sasvim pouzdano, kaže on; možda mu i treba verovati, pa valjda je upoznao pregršt takvih domaćih kolekcionara). Čak i kada govori o ratu (možda je i slučajnost da je knjiga pomenuta u podnaslovu objavljena sada već davne 1993.) on govori samo sa aspekta- dobrog ukusa-!? (“Da li vam se sviđa rat? … govoriti o ratu kao umetničkom delu, ali delu iz žanra horora, delu iz estetike ružnoga itd… bojim se da su prizori smrti i razaranja postali deo našeg svakodnevnog iskustva i, čak, našega ukusa”)…

Kako piše?

Naš profesor je tako rastrzan između ova dva principa: idealno-apstraktnog i negativno-konkretnog. Pišući o buržujskom piscu Sartr napominje kako “što se tiče sadašnjice, pisac pribegava jednoj stručnoj publici; što se tiče prošlosti, on sklapa neku mističnu pogodbu s velikim pokojnicima; a što se tiče budućnosti, služi se mitom slave.” Upravo nešto slično rade i naši univerzitetski intelektualci-da bi zadovoljili prvi princip oni se pozivaju na velika filozofska imena prošlosti, oni čak i u podnaslovu svoje knjige šeretski koketiraju sa idejama velikana; ovo pozivanje ili bolje prizivanje mrtvih ne služi da bi se gradila filozofska pozicija, niti je u pitanju pozivanje na određeni metod-njen krajnji cilj je da se kroz tihi dijalog sa večitim velikanima ljudskog duha obezbedi svoj komad večnosti. Naši profesori razgovaraju sa mrtvima a pišu za besmrtnost, prizivaju “velike i znamenite” da bi i sami postali veliki i znameniti, prizivaju prošlost da bi prigrabili budućnost, prizivaju slavu istorije da bi zadobili slavu sutrašnjice. Njihov jezik je jezik mrtvih. Njihov govor već sada odzvanja sa memljivih rafova mračnih arhiva “večitih” misli.

Ipak, da bi zadovoljili drugi princip, onaj kritičko- konkretni, naši profesori se služe proverenim trikovima. Između ostalog svoje “rasprave”, svoje “kritike”, “polemičke traktate” pišu u obliku pisama. Epistolarna forma ima višestruku namenu: prvo, ona obezbeđuje postojanje nekakvog čitaoca. Malograđanski profesor piše za večnost, njegov čitalac je u potpunosti apstraktan, imaginaran, njemu u suštini nije ni potreban čitalac. Ipak, “večnost” je čak i za univerzitetskog intelektualca klimav alibi za sadašnjost-treba izmisliti makar kakvog čitaoca. Najlakše je obratiti mu se direktno, napisati mu pismo, prizvati ga u tišini radne sobe, jednostavno-izmisliti ga (“zbog toga se ovde i ne obraćam “čitaocima” svoje knjige već “primaocima” ovih pisama, svojim sugrađanima i sunarodnicima, kojima bih želeo da saopštim neka stara i važna saznanja o prirodi estetskog doživljaja”). On izmišlja čitaoca “iz naroda”, komšiju, sunarodnika da bi prikrio tu tužnu činjenicu da pravog čitaoca- nema. Kako inače drugačije podneti tu agoniju nepostojanja bilo kakve publike, kako drugačije dati bilo kakav smisao svom spisateljskom postojanju?! (Zato bi čak i ovakvi tekstovi njega trebalo da raduju-neko je barem knjigu uzeo u ruke i čak je pročitao- I niko ne mogaše ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom da otvori knjigu niti da zagleda u nju. Ja plakah mnogo što se ne nađe niko da otvori knjigu , niti da zagleda u nju, piše negde.) Sa druge strane, epistolarna forma obezbeđuje dimenziju patnje, zabrinutosti nad pustinjom stvarnog života-pisma su uvek i dijalog sa samim sobom, ona su slika usamljeničke patnje zbog entropije stvarnosti, ona su potvrda sopstvenog plemenitog lamenta nad svetom koji se ruši-“ja sam stena!” uzvikuje inetelektualac dok se stvarnost urušava pred njegovim očima.

Najzad, njegov jezik je ironičan- kroz ironiju i sarkazam on stvara utisak kritike, simulira kritiku, pretvara se da kriti kuje. Uostalom kako drugačije zadovoljiti princip negativnosti kad bilo kakav objekt kritike u suštini ne postoji- a i zašto bi uopšte i postojao, zašto bi ga uopšte i tražio u konkretnoj stvarnosti ili tamo nekoj društvenoj zbilji; ta, on piše za večnost, on je izvan ideologije, izvan stvarnosti! Ipak, u svom sarkazmu on šeretski namiguje-zna on da je deo večnosti, ali ne želi da i drugi znaju da on zna, već želi da drugi misle da u stvari ne zna da je od onih koji “ne umiru”; on glumi naivnu skromnost, on kao da poručuje “pa ja sam kao vi!”, “pa i ja sam deo naroda”. (“S druge strane, uvek ima, i usred novogodišnjeg društva, namćora i baksuza. Ko od nas to nije bar jednom bio? Ja jesam.”)

Za koga piše?

Pozicija našeg profesora je tako u suštini pozicija društvene i intelektualne elite, pozicija kritičke avangarde- a jedna od glavnih karakteristika svake pa i intelektualne elite jeste težnja ka samoreprodukciji: buržuj uvek teži da zadrži svoju poziciju buržuja i da je pri tome učini sasvim prirodnom (a ne društveno i ideološki uslovljenom); on teži da svoju buržujsku klasu prikaže kao “klasu po sebi”- to je osnovna karakteristika svake ideologije-iskaz da u određenim strukturama društvene realnosti “ideologije nema” jeste, upravo suprotno- ideološki iskaz par excel lance. Upravo se na taj način, iza svih tih napora ka kritičnosti, moralu, znanju koje upražnjavaju naši profesori, krije jedan vrlo konkretan razlog; iza malograđanske mitologije o kritičkoj ulozi intelektualca koji piše za “večnosf ’ leži potreba za reprodukcijom sopstvene pozicije moći (i simboličke-u vidu društvenog priznanja i realne-u vidu zadržavanja konkretnih profesorskih privilegija). Ma koliko njegov jezik u suštini bio “univerzalan”, ma koliko “izmišljao” svoje čitaoce kojima se, navodno, obraća, naš malograđanski profesor ipak ima jednog vrlo konkretnog čitaoca-svog kolegu, drugog malograđanskog profesora. Samoreprodukcija univerzitetske elite se tako odvija po principu “ja tebi-ti meni”: ja napišem knjigu- ti meni recenziju, ja sam profesor-ti si asistent, ja sam dekan-ti profesor… “Znanje”, “teorija”, “kritičnost”, čak i sama “besmrtnost” postaju označitelji međusobne razmene-autoritet jednog malograđanskog profesora postaje garant autoriteta onog drugog i obrnuto-apsolutna razmenljivost, apsolutna reverzibilnost. Drugačije nije ni moguće-u uslovima kada je govor (ovoga puta u najširem značenju, u smislu svega onoga što čini “univerzitetske vrednosti”) lišen bilo kakvog referenta (primaoca) pa čak i bilo kakvog značenja, ostaje samo “plutanje” označitelja. Drugačije rečeno: manjak značenja ekvivalentan je višku društvene moći. Potvrdu da je smoreprodukcija uspešno obavljena daju društvene institucije-univerzitet koji autore ovakvih “kritika” postavlja za profesore i dekane, biblioteke koje te iste “kritike” jedine kupuju, škole koje tim istim “kritikama” nagrađuju “odlikaše” (treba li napomenuti da je “kritika” o kojoj pišem deo kućne biblioteke jednog takvog bivšeg gimnazijskog “odlikaša”-uzgred, nije li to i bio cilj autora: da piše za mlade naraštaje, za “one koji dolaze”, za budućnost, za večnost!). Krug je zatvoren, simulakrum potpun…

POLITIČKI PRIMITIVIZAM

Misha Mashina

Na ovim prostorima od pre nekog vremena buja ‘diskusija’ o ‘primitivizmu’ i ‘sindikalizmu’, i njihovim derivatima. Upotrebljen u ovom kontekstu, termin ‘diskusija’ (l. discussio) pokazuje nešto drugačiji izvor i značenje od onog koje mu se obično pripisuje – u ‘raspravi’ između ‘sindikalizma’ i ‘primitivizma’ termin verovatno vodi poreklo od l. discus, gr. diskos – u atletici obli disk za bacanje, u pravoslavnoj crkvi tanjir ili čaša iz koje se vinom vernice pričešćuju – što najbolje opisuje o čemu se zapravo radi: uzajamno gađanje tvrdim ili okoštalim izrazima/ argumentima, koji su po mišljenju bacača ‘dobro zaokruženi’ argumenti, a sve to sa religijskim nadahnućem i željom da se spase ili pročisti ova ‘scena’, privlačenjem novih vernika pod skute jedne od crkava.

Ova semantičko-politička igra razjašnjavanja nudi još jednu korisnu ideju za ovu temu: diskusija, kao sportsko-religijska disciplina, predstavlja takmičenje. Cilj nije samo učestvovati u diskusiji-cilj je pobediti, ili pre: poraziti protivnicu. Tako su dve struje suprotstavljene u ljutoj ‘borbi na život i smrt’ (Hegel kao teoretičar atletike), u kojoj postoji očigledan odnos isključivanja druge i težnje za dominacijom nad tom drugom. Pa opet, kao i svako takmičenje, i ova diskusija sledi određena pravila igre. Pobednica, baš kao i Hegelova gospodarka- atletičarka, zahteva potvrdu svoje nadmoćnosti – i to i od pobeđene, i od publike. Ato je moguće samo ako sve učesnice prihvataju određena pravila igre, određeni način borbe i argumentisanja. Štaviše, da bi borba bila fer, potrebno je i da publika prihvata ista pravila, tj. da ih je svesna, i da promatrajući – pre nego direktno učestvujući, zauzimajući strane – potvrđuje svoj pristanak na pravila.

Ovde će, dakle, biti reči o sve tri učesnice diskusije između ‘primitivizma’ i ‘sindikalizma’: aktivnim atletičarkama iz oba tabora, ali i trećoj, najčešće nevidljivoj saučesnici – publici. Pošto je već postalo poznato da takmičarke ne biraju reči i sredstva, publika se oseća ‘čistom’, drži se ‘po strani’, ne želeći da se ‘svrstava’. Neće mi biti cilj da pokažem da se i publika zapravo svrstava, već da i ona podržava kontekst koji omogućava dotičnu diskusiju.

Atletičarke, propovednice

[Govorivši već o ‘primitivizmu’ i ‘sindikalizmu’ već sam stajalo na pozicijama publike; sad treba ići i dalje, i objasniti o čemu se radi, šta ti pojmovi označavaju. No, pošto je to manje-više poznato (tj. dovoljno je nepoznato i raznovrsno i nema smisla definisati ih suštinski), baviću se samo onim aspektima koji su važni za ovu temu]

Sa vaše leve strane: ‘Sindikalizam’, nepriznato dete marksizma i anarhizma. Po potrebi ga svojataju i jedne i druge, zdušno naglašavajući da nema ništa revolucionarno u sindikalizmu ako se izdvoji iz jednog od ta dva konteksta. Levici je vrlo interesantan zato što se nalazi tamo gde ona retko kad uspeva u potpunosti da zadobije tlo: u samom žarištu klasnog sukoba – na radnom mestu.

Sindikalizam, pre svega, predstavlja metodu organizovanja i borbe proletarijata protiv Kapitala: sindikat je organizacija proletarijata koja štiti njegova postojeća prava, a bori se za radikalne promene, za ukidanje kapitalističkih odnosa. Direktno uključeno u proizvodni proces, radništvo stiče iskustvo i uviđa svoj položaj: eksploatisano je i poniženo od strane gazdarica. Sa druge strane, boreći se za promene, uviđa i da na strani gazdarica stoji moćni državni aparat prinude, štiteći pozicije buržoazije i sankcionišući svaki poduhvat koji može da ugrozi funkcionisanje sistema eksploatacije. Samim tim, sindikat ne preza od radikalnih metoda obračunavanja, jer proletarijat nema na koga da se osloni, osim na sebe samog.

Organizujući radništvo na mestu rada, sindikat ima priliku da direktno utiče na kapitalističke odnose, udarajući u sam temelj i izvor dominacije buržoazije – kapitalistički proizvodni proces i privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju. Direktnom akcijom – sabotažama i drugim vidovima remećenja proizvodnog procesa, štrajkovima i svrsishodnim prekidima rada, okupiranjem radnog mesta, itd. – sindikat vrši pritisak na gazdarice, ucenjujući ih zatvaranjem česme iz koje teče njihov profit. Međutim, svestan moći koju poseduje samim tim što okuplja radništvo, sindikat ne teži samo konstantnom povećavanju plata, prava i drugih “sloboda’ unutar kapitalističkog sistema, već teži rušenju samog sistema eksploatacije. Sindikat tako ukazuje na mogućnost kontinuirane kompatibilne borbe i za reforme, i za revoluciju. Svakodnevni pomaci ‘na bolje’ nisu cilj, već sredstvo: svakim novim poboljšanjem života radništvo postaje svesnije mogućnosti koje stoje pred njim ako konačno sruši kapitalizam.

Konačni obračun predstavlja generalni štrajk – planirani i organizovani prekid rada, uz potpunu solidarnost svih radnica — sa ciljevima i zahtevima koje kapitalizam ne može da ispuni, a da ne ukine sebe. Generalni štrajk, stoga, predstavlja poslednji obračun sa svetom eksploatacije – obračun za koji se članice sindikata pripremaju svim svojim akcijama, a koji je neminovan jer buržoazija neće ustuknuti, i jer će državni aparat prinude potpuno pokazati svoje buržoasko lice. Militantni sukob je sastavni deo generalnog štrajka.

Što se načina organizovanja tiče, sindikalizam pokušava da ponudi model za organizovanje društva bez eksploatacije. Struktura sindikata, nehijerarhijska i federativna, sa potpunom autonomijom svih članica i grupa, predstavlja realni test i okvir za razvoj ideja slobode i ravnopravnosti. Aktivnost u sindikatu nije samo aktivnost u štrajkovima i direktnoj konfrontaciji sa sistemom, već možda i više u kreiranju struktura i odnosa koji ne trpe hijerarhiju, u stvaranju atmosfere solidarnosti i zajedništva. Usled toga, sindikat predstavlja funkcionalni model izgradnje budućeg društva u okvirima postojećeg. To, između ostalog, ukazuje i na racionalnu ideju sindikalizma: kapitalističko društvo neće biti uništeno jednim udarcem, nakon čega bismo počinjali iz početka, niti će Revolucija biti haos na Zemlji, nakon koje se vreme računa od nule; naprotiv – kapitalizam će biti uništen serijom direktnih udaraca tamo gde je najranjiviji, dok će generalni štrajk biti samo dovršetak borbe, i to borbe koja razbija ljusku sistema, da bi afirmisala novi vid organizovanja, koji će – jednom oslobođen okova državnih propisa i mehanizama prinude, a budući već razvijen i funkcionalan – vrlo brzo uspostaviti poželjne odnose, ne dopuštajući haos. Kao model organizovanja, dakle, sindikalizam predstavlja negaciju avanturizma i afirmaciju promišljenog i svrhovitog delovanja.

Sa vaše desne strane: ’Primitivizam’, kao i svaki drugi -izam, predstavlja jednu doktrinu, trenutno vrlo aktuelnu s obzirom na strahove u koje zapada zapadna populacija. Šta ne valja? Ne valja što ljudsko biće (tj. žena) sve manje liči na sebe, što se – usled domestifikacije nesputanog divljeg života – skrasilo u okvirima prehrambene prakse koja je garantovala sitost (zemljoradnja), a koja se pokazala kao generator privatne svojine i odnosa dominacije; skrasilo se u okvirima zaokruženih suverenih teritorija (država), čije su titularke oružjem garantovale sigurnost života, ali i svoju prevlast i vlast; nekada slobodna žena se skrasila obavivši se ćebetom jezika i pisma, zarad lakše komunikacije i razmene znanja i informacija koje su se sve brže akumulirale, ali je time zapravo narušila neposrednost emotivne i intuitivne komunikacije koju je već posedovala; konačno, i zemljoradnja i vlast i posredovana komunikacija zahtevali su sve raznovrsnija i specijalizovanija znanja, što je vodilo daljoj diferencijaciji i udaljavanju nekada bliskih ljudski: tehnologija počinje da nameće svoj nužni razvoj, od sredstva postaje cilj čiji razvoj više ne može biti kontrolisan, a koji već kontroliše naš svakodnevni život.

Usled svega toga, žena se udaljuje od drugih ljudi, udaljuje se od Prirode — koja je nekad bila prostor u kojem je, i sa kojim je živela, a koja je sada prostor od kojeg, i protiv kojeg živi – udaljuje se od svega što je bila i što je mogla da postane da je razvijala odnose solidarnosti, zajedništva, neposrednosti i slobodnog življenja. Savremena ljudska bića su ne samo otuđena, već i osuđena – način na koji žive, konzumerizam i tehnologija, uslovljavaju i oblikuju njegove ideje, njegove nade i ponašanje. Žena je u tolikoj meri daleko od samoodređenja, da postaje robotkinja, nesvesna alatka za reprodukovanje sistema, poslušna izvršiteljka i statistički broj.

Takvom razvoju društva pomogle su i levičarske prakse, koje su na sav glas glorifikovale rad. Rad, koji je u najvećoj mogućoj meri otuđen i otuđujući, zaglupljujući i determinišući za ljude, postaje opsesija levice i – umesto trijumfa u sukobu sa kapitalizmom – rad reprodukuje iste odnose protiv kojih se očekuje da će ustati. Umesto delatnosti koja obezbeđuje sredstva za život, koja predstavlja lični izraz ili čak zabavu, rad je u civilizovanim društvima (koja su, dakle, bazirana na zemljoradnji, privatnoj svojini, autoritarnosti i hijerarhiji…) sredstvo održavanja sistema, gubljenja individualnosti i ukalupljivanja u date okvire. Pokušaj – kao što levica čini – da se iz rada razvije radikalni odgovor na sistem civilizacije, predstavlja ne samo iluziju, već i opasnost za čoveka. Rad mora biti ukinut, žena mora biti slobodna.

Odbiti rad, odbiti aktivnost koja nas otuđuje, znači izaći iz masovne proizvodnje, umaći tržišnim odnosima, kreirati drugačiji prostor za život. ‘Primitivizam’ objedinjuje raznovrsne odgovore na pitanje Šta da se radi?, ali pretpostavlja da je neposredan međuljudski odnos neophodan preduslov, dakle: odbaciti tehnološku posredovanost komunikacije, raditi na neverbalizovanom, emotivno- intuitivnom međuljudskom odnosu, na nesputavanju emocija/afekata; zatim, pojednostaviti svoj život, odbaciti stvari koje ne ispunjavaju naše prirodne potrebe, koje služe samo održanju sistema. Dakle, ‘primitivizam’ želi istinsku zajednicu ljudi, neposrednost, ispunjenje života.

Sam naziv ove doktrine ukazuje da se ideje crpe iz zajednica koje su smatrane ‘primitivnim’, da se one proučavaju kao primer jednog spleta odnosa koji nisu poznavali zla savremenog sveta, i koja zato mogu da predstavljaju model slobodnog društva. Pored toga, a što je još važnije, termin ukazuje na ideju o postojanju prve (1. primus), izvorne strukture ljudskih odnosa, samog života, koji se vremenom isposredovao i napustio.

Nadmetanje

Sindikalizam: ‘Ako se borimo protiv kapitalizma, onda nema boljeg načina nego da se borimo tako da ga rušimo u samoj osnovi. Osnova je u načinu proizvodnje, zato je organizacija proizvođačica najefikasnije rešenje: u samom centru proizvodnje zadaćemo najjače udarce. Kao radnice, na našim radnim mestima, borimo se sa najvećim izgledima za uspeh.’

Primitivizam: ‘Ali kakva je to borba protiv kapitalizma, ako se vaš cilj svodi na preuzimanje procesa proizvodnje i sredstava u vaše ruke, bez dovođenja u pitanje svih posledica organizovanog, masovnog i tehnološki specifikovanog i specijalizovanog rada? Promena vlasničkih odnosa i ravnopravna distribucija sirovina i proizvoda uopšte ne narušava ni etiku rada, ni mehanizme koji od žene stvaraju zupčanik u mehanizmu industrijskog društva!’

Publika: ‘Da, da, zanimljiva tema! Hoćemo još! Hoćemo još! Diskusija, diskusija!’

Pravila igre

Atletičarke i propovednice ne barataju samo mnoštvom zajedničkih termina i možda mnoštvom zajedničkih značenja, već – što je sada važnije – usvajaju određena pravila igre koja njihovu diskusiju čine smislenom i relevantnom za publiku i njih same.

Oba koncepta barataju sa tri zajedničke pretpostavke:

1) postoji neko mi ili neko ja, koje poseduje suštinske karakteristike kojima treba da se vratimo, ili kojima savremeni odnosi predstavljaju prepreku za razvoj; 2) savremene okvire moramo da razbijemo, jer nas ograničavaju – ti odnosi su nešto drugo, u odnosu na šta mi možemo da se izdvojimo i uzvratimo udarac, i 3) nakon što to uradimo, dolazi Obećana Zemlja, Raj mogućnosti, ostvarenje suštine, uma, čega god.

Prva pretpostavka je zasnovana na ideji zaokruženih identiteta, jasnih razgraničenja između onoga što jesam i sveta oko mene. Koliko god pričali o uticajima, pretpostavka ovog pristupa je da postoji nešto u ljudskom biću, osobi, ličnosti, što nije podložno izmeni, uticaju, izopačavanju, i to nešto je naša suština. Mi, kao žene, otuđene smo od Prirode. Mi, kao radnice, potlačene smo od strane buržoazije. Ono što nas otuđuje, ili one koji nas tlače, ne konstituišu naš identitet – oni su nešto drugo u odnosu na nas, nešto u odnosu na šta možemo da nađemo čistu poziciju sa koje ćemo uzvratiti. U krajnjem slučaju, ta čista, nepatvorena pozicija, upravo je taj delić naše suštine. Problem sa tom pozicijom je što identitet predstavlja opoziciju drugom identitetu (toga je čak i Hegel svestan), konstituisan je samim drugim, nije suštastven, nije autonoman. Žene postoje samo ako postoje i ne-žene, radnice postoji samo ako postoje buržujke. Racionalnost postoji samo uz iracionalnost, a otuđenost samo uz neotuđenost. Ti binarni parovi, na čiju se jasnu i nedvosmislenu razdeljenost i raspoznatljivost pretenduje, konstituišu racionalističku misao zapadnog sveta odvajkada, te ni jedan od ova dva pristupa ne napušta tradiciju: konstruišu opozicione identitete, od kojih je jedan uvek dominantan realno, a drugi je poželjniji. Da, otuđenje i buržoazija dominiraju, ali se stavljamo na pozicije neotuđenosti i proletarijata da bismo se suprotstavili – dok su ipak oba para uvek zajedno data; jedino što nam se predstavlja kao izlaz je ili da izvršimo zamenu mesta (npr. da proletarijat ‘vlada’), ili da izvršimo subverziju cele konstrukcije (ukidanje klasa). Anarhizam odbacuje prvo, a hvata se za drugo – i primitivistkinje i sindikalistkinje su na tim pozicijama. Međutim, ta subverzija zahteva mesto izvan strukture da bi zamah uopšte mogao da se izvede.

To je suština druge pretpostavke: u odnosu na strukturu koja podjarmljuje ili otuđuje, možemo da nađemo čisto mesto, jer samo sa čistog mesta možemo da se nadamo da naše akcije neće afirmisati neke elemente strukture koju želimo da srušimo. Tako se stavljamo u paradoksalnu situaciju: naš identitet je konstruisan u binarnoj opoziciji jedne strukture, ali mislimo da možemo da se izvučemo iz te strukture, zadržavajući isti identitet. Zapravo, sve što tako uspevamo je da budemo nužno nedosledni: pozivamo na obračun sa tehnološkim otuđenjem, leteći prstima preko tastature; pozivamo na ukidanje klasa, mrmljajući o proleterskoj solidarnosti kao zvezdi vodilji. I svi su bolno svesni da nema tog mesta izvan strukture, ali ostaje nada, demagogija mesta.

Treća pretpostavka, Obećana Zemlja, stalna je pratilja prethodnih: ako imamo neko suštinsko Ja, ako postoji nešto izvan, onda to mora biti Obećana Zemlja u kojoj to Ja dolazi do punog izražaja. Koliko god izgledalo da primitivizam postavlja taj Raj u prošlost (primus), a sindikalizam u budućnost (revolucija), pitanje vremena je ovde krajnje nebitno: oba pristupa konstruišu cilj koji mora biti postignut, upravo zato što predstavlja jedino ostvarenje prethodnih pretpostavki. Ideja Raja nije samo instrumentalna bajka, već i gola univerzalizujuća dominacija: njoj je samo potrebno pogonsko gorivo – u vidu horde lovaca, ili naoružanih sindindikalistkinja, zakletih na vernost Zvezdi Vodilji – da bi se jedna koncepcija nametnula. Ideja Raja nije bezazleno maštanje, upravo zbog te uske veze sa prethodna dva koncepta: ta ideja pretpostavlja jasne identitete koji razlikuju po binarnim parovima ono što je prihvatljivo i ono što nije, gde ovo drugo ima da se nada samo isključenju, izopštenju, kontroli ili čak uništenju; zamišljeno mesto otpora nameće jedan i neprikosnoveni način borbe za taj Raj, i svi drugi putevi se odbacuju kao – u najboljem slučaju – neefikasni, prevaziđeni, a u najgorem slučaju kao kontrarevolucionarni ili neprirodni.

Sveto trojstvo jasnog identiteta, mesta otpora i Obećane Zemlje čini tradicionalnu političku filozofiju. Primitivizam i sindikalizam ne idu ni korak dalje od toga, i upravo su zato i jedan i drugi naličja političkog primitivizma – i jedan i drugi su aveti tradicije i prošlosti, nepokopani leševi starih političkih diskursa.

Publika

Na kraju, pohvala publici. Naraznovrsnije ideje sede raspoređene u gledalištu, posmatrajući i vagajući argumente diskusije između primitivizma i sindikalizma. Jer, budimo ozbiljni, oba politička diskursa tiču se gorućih pitanja naše civilizacije, zar ne? Šta je uzrok savremenog ljudskog položaja, položaja u kojem smo izgubile, individualnost, perspektivu, uklopljene u mašineriju kapitalizma; i koji su dakle načini na koji možemo da zbacimo sa sebe to breme, ostvarujući svoj potencijal u nepredvidivom obimu? I naravno – kakvo je to buduće društvo, kako je strukturirano i na kojim idejama, vrednostima? Publika je vrlo zainteresovana da dobije neke naznake, neke ideje. Nije da njoj nedostaju ideje – i sama učestvuje u tome povremeno, ili na drugim mestima, ili između četiri zida. Ta pitanja nikoju ne ostavljaju ravnodušnom.

No, naša draga publika glumi. Glumi da prati diskusiju o rešavanju problema savremenog društva, glumi da traži od obe strane argumente za ono što govore. Naša publika glumi da samo posmatra. Naša publika je radikalno svrstana od samog početka diskusije: i ona prihvata pravila igre. Naćuljene uši publike i ono: ‘Recite nam, primitivistkinje i sindikalistkinje, šta je to nestalo od žene, i šta nam je – po vašem mišljenju – činiti da bismo ostvarili ženu?’ zapravo znači: ‘Dajte još materijala za naše temelje! Dajte da utvrdimo naše utvrđenje! Dajte da se igramo po već prihvaćenim pravilima i simuliramo nesporazum i suprotstavljenost, ne bi li nam izgledalo da naše utvrđenje dopušta mnoštvo mogućnosti! ’.Ne radi se samo o otrcanim frazama humanizma jednog određenog sistema značenja, već i o tradicionalnom shvatanju politike, koje još ne može da se otrgne od značaja i značenja polisa. Grčki pojam, Polis je prvobitno označavao utvrđenje, uzdignuto mesto, koje je predstavljalo centar iz kojeg se branila teritorija okolo, i u koji je narod mogao da se skloni kada neprijatelj provali na branjenu teritoriju. Naša publika i atletičarke zdušno grade svoj polis, svoj centar izvesnosti i svoju mitologiju; simuliraju napad i odbranu unutar svog političkog diskursa, ne bi li ostalo nevidljivo da je njihov polis samo jedan od mnogih, i da je pogled preko zidova koji ograničavaju njihov diskurs upravo prvi korak u rušenju svake granice između subjekata koji brane (profesionalne revolucionarke i prosvetiteljke, atletičarke i propovednice) i objekata koji su branjeni (prirodne žene, radnice…). Naravno, uočiti poziciju svoje tvrđave kao jedne među mnogim, znači i uočiti mogućnost drugačijeg identifikovanja problema, subjekata rešavanja itd. Uništenje polisa političkog primitivizma otvara mnoštvo mogućnosti. Pitanje je samo da li će tumaranje raščišćenim prostorom biti tumaranje u potrazi za novim temeljem izvesnosti, novim polisom, ili će biti nomadsko – neizvesno i deteritorijalizovano.