FRANCUSKA, DVE ULICE NIŽE

Goran Mars

Jedan moj prijatelj se pre dva meseca vratio sa letovanja u Kanu i Parizu. Bio je prepun utisaka o lepotama Francuske, o toj kolevci civilizacije, o majci svih umetnosti i umetnika, arhitektonskom divu, kolonijalnoj carevini… Sasvim suprotno severnoameričkoj kulturi u koju smo i prijatelj i ja utonuli, Francuska je moderna, otvorena, prijateljska i gostoljubiva. Muzeji u Parizu ili toplesi u Kanu, svejedno: tamo ima šta da se vidi i nauči. Sve je sređeno, sve je pod konac, a opet u blagom haosu koji samo požuruje ljude da se uklope. Nigde oblačka na toj slici. Ali, dve ulice niže…

Francuska je oprala ruke od rata u Iraku, mada i dalje strahuje od terorizma, i domaćeg i uvoznog. To je sekularna država, u kojoj se zakonski odvaja vera od države, gde svi pre svega treba da se izjašnjavaju i ponašaju kao Francuzi, a tek onda kao pripadnici neke verske zajednice. To je zemlja u kojoj najveću političku buru podiže pitanje nošenja marama u školi.

U trenutku kada su počele da stižu vesti o pobuni u Francuskoj, prvo sam pomislio na svog prijatelja i njegovu priču. Kako je moguće da ništa od toga nije video? Kako to da nije primetio da se nešto tamo kuva? Je li istina da se to siromaštvo toliko dobro skriva od javnosti da se samo u ovakvim izlivima besa može videti?

Činjenica je da ljude nije briga. Ksenofobija, po kojoj su Francuzi veoma poznati, doprinosi takvom stanju: koga je briga za te Afrikance, Muslimane, siromahe. I oni čine sve da te ljude zadrže na određenoj distanci, van ustaljenih životnih tokova, van vesti, van brige. Ta granica koju su beli stanovnici Francuske odavno povukli, štiti ih, sa jedne strane, od gubljenja dobrih poslova, a sa druge obavljanja “prljavih” poslova. Ukratko, ono što u SAD rade Meksikanci i Crnci, u Francuskoj rade Arapi i Crnci.

Takav stav je opšte prihvaćen i od strane susednih zemalja i oko toga se ne diže velika buka. Siromaha (imigranata) uvek ima dovoljno da se održi pritisak na poslove sa minimalnom nadnicom, dok se računa da ti ljudi, zbog nedostatka iskustva, nepoznavanja jezika ili nestručnosti, neće konkurisati za dobra radna mesta. Ako se nekome visoka stopa nezaposlenosti (40%) učini prevelika, treba da zna da je to samo blizu ekonomski održive granice, gde su socijalna davanja relativno mala, odnosno u skladu sa prikupljenim porezom. Minimalna davanja za policiju (koja osigurava kriminalnu delatnost unutar geta), minimalna davanja za škole (što osigurava nizak nivo obrazovanja), minimalna davanja za zdravstveno (što osigurava visok mortalitet). Tako se stvaraju slemovi, geta, u kojima Francuska i ne prednjači, a koji su rašireni svuda po “razvijenim” zemljama. Marginalizovani u svakom pogledu, ti ljudi u običnim okolnostima “ne talasaju” i gotovo da ne postoje.

Šta se onda desilo krajem oktobra? Da li je smrt dvojice dečaka bila samo inicijalna kapsula za bunt koji je jedva čekao da se desi?

Nažalost, 90% ljudi, čija informisanost zavisi od mejnstrim medija, čitavu stvar podmeće A1 Kaidi, Islamizmu, čak i Amerikancima koji “hoće da oslabe Evropu”. Sve su to daleko jednostavnija objašnjenja od onog koje je možda pravo: nešto ozbiljno nije u redu sa sistemom. Nešto nepremostivo, nerešivo, nešto što se više ne može sakrivati pod tepih blagostanja.

Glad nije vera, glad nije ideologija, glad nije pohlepa. Glad je glasna, opasna i slepa. Ciljevi, programi i zahtevi ove pobune su vlastima nepoznanica. Postoji samo jedan “modus operandi”: paljenje automobila.

Šta je to “automobil”?

Automobil, uprkos svemu, nije prevozno sredstvo. To nije “olakšica” da se stigne sa mesta “A” na mesto “B”. Mada je u svojoj kratkoj istoriji imao nameru da zaista postane prevozno sredstvo, nužnost u današnjem svetu, gde je sve maksimalno ubrzano, on je tu nameru promašio i postao i ostao luksuzna igračka, statusni simbol. U današnje vreme, kada sve više postajemo svesni njegove sposobnosti uništavanja okoline (i ljudi) on se popeo još jedan stepenik u svom suludom pohodu na planetu i ljudsku psihu: postao je izraz eksploatacije, iživljavanja jednog ljudskog bića nad drugim, nad prirodom, nad životom. Naime, kako drugačije objasniti postojanje 4X4 vozila, ili Hamera, ili bilo kog vozila sa brzinom većom od 100 km na sat, vozila sa 100. 200 i više konjskih snaga? Inovacijom? Napretkom? Možda u glavi nekog morona koji kupovinom Hamera kupuje ulaznicu u svet spektakla, gde je on konačno postao ličnost. U stvarnosti, to je samo obrtanje para od strane onih koji nas zavode takvim dostignućima. Ako nas neko ubedi da potrošimo 60.000 dolara za auto, samo da bismo zauzimali dva parking mesta u skučenom svetu, onda nešto sa našim mozgom ozbiljno nije u redu.

Pogledajmo samo beskrajne redove na putevima u gradovima i okolini.* U 95% automobila koji su napravljeni za 4 i više putnika, sedi samo po jedan čovek. To je njegov svet, njegov domet, njegov ponos. Njegov automobil: to je on! Ništa ga na ovom svetu ne može predstaviti bolje od auta koji vozi. On pokazuje koliko para zarađujemo, gde nam je kuća, kolika nam je porodica… On pokazuje i koliko smo zahvalni svom poslodavcu za posao koji nam je dao, za mogućnost da živimo onako kako smo oduvek zamišljali. Istina, ponekad u autu povezemo svoje dete ili supružnika, ali je to i dalje samo “moj” auto. Nema stvari na svetu, muškom svetu, koja više govori o svom vlasniku nego automobil. Naravno da sve može biti povezano sa patrijarhatom. Automobil je postao oličenje moći modernog belog čoveka, koji više ne ide u osvajačke pohode, koji ne nosi ni mač, ni pištolj. Auto je produžetak penisa, oružje agresije usmerene protiv svega što ga okružuje. Činjenicu da kupovinom automobila mi kupujemo novo mesto u hijerarhiji moći više niko i ne pokušava da porekne. Sta više, na toj činjenici se zasniva prodaja kola i opšte poimanje “moći”. Psihologija je tu samo da da smernice za što bolju potrošnju-prodaju.

Ako se složimo s tim, makar načelno, i pogledamo ono što se događa u Francuskoj, biće nam mnogo jasnija cela situacija. Videćemo da se ne radi o čistom besu, već o veoma lucidnom i odmerenom cilju pobunjenika. Napada se ono što u čemu se, najjednostavnije i najbolje, ogleda hijerarhija. Ljudima se, paljevinom automobila, oduzima lice koje nose u društvu, oduzima im se status. Oni se svode na ono što su pobunjenici već jesu: bezlični, siromašni ljudi bez moći. Kao da pobunjenici znaju da će se ljudi bez automobila osetiti isto onako kako se oni osećaju svakodnevno, čitavog svog života.

Ako se ide tim putem, možemo lako da dovedemo ove pobunjenike u vezu sa anarhijom; ili makar njihove osnovne ciljeve. Ako se uništenjem automobila briše razlika između “običnih ljudi” i “siromaha”, ne poklapa li se to sa idejom o revoluciji, posle koje ćemo svi biti oslobođeni veštačkih izvora moći? Uništenje automobila bi uništilo i jedan od osnovnih stožera kapitalizma, koji se dobrano oslanja na auto-industriju (čelik, nafta, plus gomila pratećih proizvoda). Kako to anarhisti nisu ukapirali, nikada mi neće biti jasno.

Vratimo se na glad. Dakle, gladni ljudi napadaju iste udarajući u ono što je najočiglednija razlika između njih. Da li oni očekuju da oni koji su ostali bez automobila pređu na njihovu stranu, postajući slični njima? Preuranjeno je očekivati taj efekat. “Obični ljudi”, pre svega radnici, suviše su duboko u “vlasništvu” da bi se tek tako odrekli svojih pozicija moći, svog mesta u hijerarhiji. Možda, kada bi proces potrajao, kada bi ti razlozi prevladali sve verske i rasne predrasude, kada bi “stari proleteri”, dobrano uključeni u sistem, razumeli plač ovih novih i jedinih pravih proletera, možda bi mogli da nađu zajednički interes u destrukciji i dekonstrukciji hijerarhije, počevši ne samo uništavanjem automobila, nego i odricanjem od njihove upotrebe, odbacivanjem njihove svrhe. Kako se princip posedovanja automobila uvek vraća na njegovu početnu, prevaziđenu namenu, sredstvo da se dođe od mesta “A” do mesta “B” (od kuće do posla i nazad), odricanje od automobila bi posredno bilo odricanje od prinude rada.

Koliko je to već slično drugačijem, revolucionarnom viđenju sveta, zavisi od toga kakav ste “anarhista” odnosno “revolucionar”. Ja ovde povlačim analogiju koja meni odgovara i u kojoj vidim puno smisla. Neki drugi to ne bi mogli da vide tako, jer za njih rad i dalje predstavlja svetinju, a fabrike čarobna mesta događanja revolucije. A do fabrika valja nekako stići, a ostati odmoran. Kao u pesmi “Handshakes” grupe Metric:

“We buy this car to go to work we drive to work to pay for this car.”

Moj prijatelj sa početka priče je umetnik i propagira produhovljenje, oslobođenje putem pozitivističkih, “new-age” teorija. Kada smo pričali o Francuskoj, on je počeo da brani svoju teoriju naznakom da su ljudi “dualistična” bića, da su stalno u konfliktu sa okolinom, sa drugim ljudima (gazdama, bogom), da su stalno između mira i rata. odmora i umora. On vidi problem u neravnoteži. U tome da su ljudi previše u akciji (umoru), previše u odnosu sa drugim ljudima, premalo sami, previše u “ratu”. Smatra da se mora naći ravnoteža tih dualnosti između koji smo razapeti. To je ono što nam sistem zasnovan na religijsko-naučnoj teoriji o ovom i onom svetu, materijalnom i nematerijalnom, fizičkom i duhovnom, bogatom i siromašnom… nudi: dualnosti.

Ja mu onda kažem da treba izaći iz situacije dualnosti, primoranosti na razapetost između ovoga i onoga, ma šta to bilo. I kažem…

Siromaštvo ne bi postojalo da nema bogatstva. Mir ne bi bio toliko u našim mislima da ne postoji rat. Ovaj život bi bio divan da se ljudi ne plaše života posle smrti. Duhovno bi bilo obično da nam je fizičko zadovoljeno. Gladi ne bi bilo da nema automobila.

*Što se brzine tiče. nedavno sam naišao na podatak da je prosečna brzina kretanja u Nju Jorku početkom 20. veka bila 15 km/h. dok je danas, početkom 21. veka oko 10 km/h uprkos (ili zahvaljujući) broju automobila.

Leave a Reply

Your email address will not be published.