Petar Atanacković
Hiljadama godina, već, položaj žene u društvu nije se suštinski promenio. Odlika tog društvenog položaja žene jeste njeno degradiranje na jedan podijudski nivo, na nivo društvenog bića kojem je učešće u društvenom životu značajno ograničeno, upravo jednom prirodnom, biološkom karakteristikom, a to je pol; tako se ženska društvena uloga posmatra isključivo kroz njenu prirodnu ulogu, tačnije, kroz ispunjavanje te uloge.
Naime, u vreme kada je ljudska vrsta bila najdirektnije povezana sa prirodom i u svemu zavisila od nje, i kada – jer društvo u pravom smislu te reči nije postojalo – nije bilo razlike između prirodne i društvene uloge, jedina funkcija čoveka – dakle i muškarca i žene – bila je ona prirodna, u čijoj se osnovi nalazilo prosto produženje vrste t.j. reprodukcija. Dakle, to je pravo značenje onog prirodnog – jednog stanja ultimativne neslobode, u kojem je za čoveka karakteristično nepostojanje elementarne svesti (koji samim tim nije bio u stanju da shvati da je to stanje neslobode, i nije bio sposoban da shvati zašto je ono takvo kakvo jeste), jednog stanja potpune negacije čoveka, koje je moralo biti negirano i prevaziđeno[1] jedinstvenim, do tada neviđenim promenama, koje su donele ograničenja novog tipa i kvaliteta, a koja tek treba da se prevaziđu (u tom smislu može se reči da je svrha tih ograničenja upravo njihovo prevazilaženje). Drugim rečima, prirodno stanje nije stanje idealiteta – naprotiv, u njemu je čovek predstavljao tek naznaku čoveka (najmanji deo onoga što je mogao, i može, da postane), pa je ono tek pretpostavka za ostvarenje svih čovekovih mogućnosti.
Dakle, kada se to shvati tako, i potom se inkorporira u prethodna zapažanja, može se zaključiti da je u pogledu žene i ženskog pitanja milenijumima dominirao jedan u suštini isti negativni obrazac – shvatanje da je prirodna uloga žene, njena funkcija majke t.j. roditelja, ujedno i njena najvažnija (i gotovo jedina) društvena funkcija. Taj obrazac formiran je vrlo rano, a vremenom je samo produbljivan i učvršćivan – šta više, mnoge naizgled njemu suprotstavljene pojave upravo su mu išle na ruku.
Izvesne promene počele su da nastupaju tek sa razvitkom kapitalizma, a posebno u vreme i nakon revolucije 1789. godine. Međutim, ostvarenja ovog velikog revolucionarnog događaja bila su izraženo protivurečna, pa se tako i u pogledu ženskog pitanja još jednom pojavila nepremostiva pukotina između proklamovanih ideala i praktičnih ostvarenja.
Kada se izvrši sabiranje svih postignuća francuske buržoaske revolucije – koja su u pojedinim oblastima bila velika, a u pojedinim izuzetno skromna – slobodno se može reći da su ona, bez obzira na sve, bila ogromna, u pozitivnom smislu te reći (posebno ako se u obzir uzme tadašnji istorijski trenutak). U pogledu ženskog pitanja, međutim, ti su rezultati pomalo zbunjujući: razmahivanje revolucije vodilo je širenju shvatanja da su događaji u Francuskoj samo početak preporoda čitavog čovečanstva i stvaranja jednog “novog moralnog poretka”; logično, ženski deo populacije smatrao je da plodovi slobode moraju biti ravnomer- no raspodeljeni i da ih svi mogu jednako uživati, međutim, opšte zgražanje nad ženskim učešćem u politici, a posebno nad njihovim političkim radikalizmom, vodilo je akciji potiskivanja žena iz javnog života t.j. vodilo je uskraćivanju “uživanja slobode” za žene, i njihovom stavljanju ujedan neobičan društveni položaj, negde na sredini između građanina odanog republici, i kontra-revolucionara, i dalje vernog starom režimu.
Francuska revolucija se dijalektički “pozabavila” problemom odnosa između privatnog i javnog: gotovo u potpunosti brišući granicu između dve, od ranije postojeće, sfere, ona je vodila širenju i učvršćivanju ove granice u periodu nakon 1794. a posebno u vreme Restauracije. Naime, do tada još nepotpuno jasne granice, revolucionarni režim gotovo je uklonio, omogućavajući tako uticaj države na privatna pitanja, kao što su svakodnevni jezik, odevanje, veroispovest itd. ali desilo se i obrnuto, nametanjem državi neophodnosti rešavanja nekih privatnih pitanja; jedna od bitnih tekovina tog vremena bilo je učešće žena, do tada uglavnom smatranih nesposobnim za javne poslove, u pojedinim javnim službama, pre svega kroz njihovo zanimanje za politiku. Zbog brojnih reakcija, njihov pristup javnim poslovima je ograničen, a u vreme neposredno nakon jakobinskog perioda, i posebno u Napoleonovo doba, ta granica između privatnog i javnog je ponovo jasno zacrtana, ali i proširena, što je zapečaćeno sa povratkom Burbona – a što je trebalo da predstavlja simboličan povratak na staro (ali to, naravno, nije bilo moguće, jer je ekonomska baza ancien regime-a bila uništena). Promene koje su nastale u to doba ipak su tako zapečatile položaj žene: oštro razgraničenje na privatno i javno imalo je posebnu komponentu po kojoj je javna sfera bila rezervisana za muškarce, a privatna ostavljena ženi. Na taj način, društvena funkcija žene svodila se isključivo na ulogu majke i domaćice t.j. na rađanje i na brigu o deci i porodici (iako privatna sfera nije bila u potpunosti njena – muškarac je u porodici, a govorimo o porodici jer je ona tada predstavljala jedini vid zajedništva muškaraca i žena, imao poseban status, kao hranitelj porodice, pa je na taj način ipak imao kontrolu i nad tom sferom života, iako je svakodnevni menadžment prepuštao ženi).
Pravna regulativa – obuhvaćena u Napoleonovom Građanskom zakoniku – izražavala je na najbolji način taj novi-stari položaj žene, jer je ona u pravnom pogledu bila proglašena za nesposobnu t.j. imala je pravni status istovetan statusu maloletnika ili dokazano psihički nestabilnih osoba (jedini izuzetak predstavljale su udovice i žene bez porodice – neudate, devojke-nasled- nice bez roditelja itd.). Naime, žene nisu mogle da raspolažu porodičnom imovinom, nisu mogle da zaključuju poslovne sporazume, nisu mogle da zastupaju muža, niti su mogle da vrše niz drugih aktivnosti vezanih za javnu sferu (o pravu glasa za žene da i ne govorimo). Takav je barem bio položaj građanki, dok se položaj radnica nešto razlikovao, pre svega zato što su se žene radnika izborile za status “ministara za finansije” u radničkim porodicama: pravljenje porodičnog budžeta i trošenje novca u skladu sa njim bila je privilegija udatih radnica.[2]
U skladu sa ovom podelom na javnu (mušku) i privatnu (žensku) sferu, oblikovali su se i svi drugi procesi u društvu. Tako obrazovanje nije bilo dostupno svima u podjednakoj meri (naravno, u prvom redu zbog toga što je više bilo namenjeno buržoaziji, a manje radničkoj deci, što su visoke školarine i regulisale) – žene su takođe prolazile izvesno obrazovanje, ali su dobijale samo neku osnovnu diplomu, budući da cilj njihovog školovanja nije bilo sticanje nekih većih znanja samo po sebi, ili osposobljavanje za dalje školovanje, ili za bavljenje određenom delatnošću, već sticanje bazićnih znanja (učenje čitanja, ćini se, kao da je za cilj imalo omogućavanje ženama da uživaju u petparačkim romanima, popularnim jednako u 19. i 20. a bogami i u 21. veku), kao i učenje etikec- ije (društvenog ponašanja) i sticanje nekih znanja potrebnih za buduću “karijeru” gospođa, majki i supruga. Pored toga, javni izlasci (pre svega posete muškim svetilištima – kafanama) nisu bili namenje- ni ženama (svaka žena koja bi se zatekla najednom takvom mestu prešutno bi bila proglašena za javnu t.j. za šiparicu ili prostitutku), pa su žene pronalazile zamenu u posetama crkvi, koje, međutim, nisu imale samo verski karakter, već su predstavljale i priliku za pokazivanje; cilj ovog egzibicionizma bilo je, pre svega, pokazivanje porodičnog sklada i sreće, elegancije ali i umerenosti (osrednjosti), kao pokazatelja društvenog uspeha i, generalno, statusa u društvu.
Naravno, tu je bila reč o tipičnom primeru iz života građanske porodice, ali je u velikoj meri to važilo i za radničke porodice: i svaka poštena žena iz radničke sredine – a svaka je, čim je imala porodicu i vodila je najbolje stoje umela, bila poštena – pokušavala je na svaki način da postigne taj ideal srećne i skladne porodice, koji se kao pošast širio iz buržoaskih krugova; naime, svojim trajanjem kroz vreme, porodica je ostvarivala svoj osnovni cilj – koji je biološke prirode – a nedeljnim posetama crkvi, tim običajem koji je imao neverovatno velik značaj, radnička porodica, ako je proizvodila utisak (u skladu sa svojim mogućnostima, naravno) ostvarenog ideala skladne celine – čiji je parametar bila pre svega uredna spoljašnjost – imala je malu potvrdu svoje vrednosti, i mogućnosti da će njena osnovna funkcija i dalje biti jednako ostvarivana. U poređenju sa tim, sa zadovoljstvom izazvanim tom potvrdom, sve ono što je inaće razdvajalo dve posete crkvi nije imalo toliko velik značaj. Drugim rečima, sva oskudica, beda, eksploatacija, šesnaestočasovno radno vreme… – sve je to značajno gubilo na težini u poređenju sa jednim trenutkom malograđanske zadovoljštine. No, naravno, napredak tokom vremena donosio je sa sobom određene promene u shvatanjima radništva, ali, može se reći, ni blizu tolike kolike je morao.
Izvesne promene u pravnom i političkom, i uopšte društvenom položaju žena zbivaju se tek od kraja 19. veka. U Francuskoj, na primer, 1884. godine donet je zakon o razvodu braka (ranije donet u vreme revolucije, ali ukinut 1816.), a potom sledi menjanje pravnog statusa žena t.j. njihovo približavanje (ne i izjednačavanje) u pravnom pogledu muškarcima.[3] Svojevrsni je paradoks što su se te promene događale upravo u Trećoj republici, užasnoj tvorevini sazdanoj na krvi pariških komu- nara, koja je zbog svog konzervativizma bila poznata kao “republika očeva porodice”, ali je takođe bila čuvena i po svom oportunizmu.
U drugim zemljama te promene u žensku korist odvijaju se različitim tempom i intenzitetom – najizrazitije su u skandinavskim zemljama i Britaniji, a slabije na ostatku kontinenta, a njihov intenzitet sve više opada kako se kreće od zapada prema istoku. Vrhunac je bilo davanje ženama prava glasa i njihovo pravno izjednačavanje sa muškarcima u prvim decenijama 20. veka (u Skandinaviji, Sjedinjenim Državama, Britaniji i tako dalje).[4] Dakle, iako su društvene promene započete krajem 18. veka u tom trenutku malo toga novog donele u živote žena, politička emancipacija, koju je doneo kapitalizam, ipak nije mogla zaobići ženski deo populacije. Drugim rečima, nešto kasnije nego muškarci, i žene su obuhvaćene političkom emancipacijom.
Međutim, sa političkom emancipacijom javljaju se neki novi, negativni trendovi, koji se logično mogu ubrajati u karakterističnu protivurečnost kapitalizma t.j. u njegovu osobinu da se istovremeno ispoljava i na pozitivan i na negativan način. Ovde se misli pre svega na shvatanje – koje danas kao i pre zauzima jednako dominantnu poziciju – da je sa političkom emancipacijom dostignut vrhunac u samoj emancipaciji čoveka (dakle, da kapitalizam, sa demokratskom državom i građanskim društvom, predstavlja krajnju tačku u razvitku čovećanstva). Ili, u pogledu ženskog pitanja, da je sa pravnim i političkim izjednačavanjem muškaraca i žena postignuto njihovo stvarno, istinsko izjednačenje t.j. da su pripadnice “lepšeg pola” postigle svoje oslobođenje u kapitalizmu.
Međutim, potpuno je iluzorno govoriti govoriti o istinskom oslobođenju u kapitalističkim društvima (jednako kao i o postizanju slobode u robovlasništvu ili feudalizmu) – odnosno, moguće je govoriti o tome, ali samo ako se zanemare činjenice – pojam slobode i sva dinamika istorijskog razvitka koja doprinosi njegovom proširenju.
Naime, pojam slobode sadrži u sebi određene mogućnosti, koje se moraju ostvariti u potpunosti, ne bi li sam pojam tako bio ostvaren t.j. ne bi li se tako izbrisala granica između stvarnog i mogućeg. Ali, istorijsko kretanje donosi proširenje tog pojma, on dobija, kao što kaže Hegel, nova, afirmativnija, bogatija značenja,[5] koja nalažu i njihovo praktično ostvarenje. Tako se pojam slobode razotkriva kao utopijski, u smislu vremenitosti – jer za- hteva neprestano kretanje radi njegovog ostvarenja t.j. zahteva neprestani progres; u tome se otkriva unutrašnja logika istorijskog razvitka – tendencija da se u njegovom razvitku što više približi savršenstvu (da se što više smanji razlika između stvarnog i mogućeg), a što se upravo može nazvati “nagonom” za perfekcijom.
Sama istorija predstavlja dokaz u prilog toj tezi o stalnom proširenju pojma slobode i nastojanju da se praktičnom realizacijom približimo njegovom novom značenju. Tako se u robovlasničkom periodu pojam slobode znatno razlikovao od onoga u feudalizmu, koji se opet znatno razlikovao od onoga u kapitalizmu: u početku se njegov smisao ogledao u slobodi kretanja ili zasnivanja porodice; u feudalnim društvima on je imao jednu potpuno drugu dimenziju, kao verska sloboda, sloboda izbora zanimanja itd; u ranom kapitalizmu sloboda kojoj se težilo imala je politički i pravni karakter (sloboda govora, sloboda izbora t.j. pravo glasa itd), dok danas taj pojam ima potpuno drugačije značenje. Naime, danas se traži da sloboda bude jedan totalitet socio-ekonomskih, političkih, kulturnih itd. sloboda; no, taj zahtev transcendira sam kapitalizam, i zato će njegovo ostvarenje biti moguće tek sa prevazilaženjem kapitalizma. Drugim rečima, kapitalizam će biti prevaziđen jer nije u stanju da odgovori na zahteve koje sam proizvodi.
Zato se fantaziranje o potpuno ostvarenim zahtevima za ženskim oslobođenjem u kapitalizmu jasno pokazuje kao besmislica buržoaskih ideologa. Od jedne takve grupe potiču i neki novi trendovi, koji se slobodno mogu uvrstiti u područje mitskog. Naime, reč je o stavu da se žene u politici razlikuju od muškaraca t.j. da su u njihovom bavljenju politikom, moral i politika nerazdvojni (žene kao moralni političari). Iako bi ovo shvatanje buržoaski ideolozi mogli nazvati “pozitivnim mitom”, ono ostaje ništa više nego običan mit, samim tim jedna neosnovana tvrdnja, a usto predstavlja i ordinarni contradictio in adjecto (budući da su politika i moral, u smislu u kojem se on obično uzima, dakle kolokvijalni moral, nespojivi).
Teza o moralnim političarkama, takođe, nije održiva i zato što počiva na jednoj potpuno neuverljivoj hipotezi – naime, na tvrdnji da postoje neke relevantne političke, moralne itd. razlike među polovima; razlike, naravno, postoje, ali one su biološkog karaktera, dok u političkom, i šire, društvenom smislu, naprosto nema nijedne razlike koja bi vodila formiranju dveju potpuno oprečnih društvenih i političkih pozicija žena i muškaraca.. U tom smislu, teza o moralnoj (i iz nje proishodeđoj političkoj) superiornosti žena pokazuje se kao neutemeljena, potpuno neosnovana, i praktično predstavlja drugu stranu ranije široko prihvaćenog buncanja o muškoj superiornosti (koju je, na primer, u prvoj polovini 19. veka promovisala većina autora, od desničara i reakcionara svih boja, do pojedinih levičara).
Da je spomenuta distinkcija između žena i muškaraca potpuno lažna, svakako govore brojni primeri, koji potvrđuju da eksploatacija na klasnoj osnovi nije manja ili drugačija, ili da državnim strukturama svojstvena korupcija nije manje izražena, ukoliko se na vlasti nalaze žene umesto muškaraca. Uostalom, zar je diktatorski ili fašistički režim manje fašistički ili diktatorski, ako žene učestvuju u vlasti jednako kao i muškarci? Naravno, u konkretnom slučaju, fašizam, između ostalog, predstavlja (a ta odlika nalazi se po svojoj važnosti tek na kraju liste parametara po kojima se raspoznaje fašističko društvo) i primer dominacije nekog “muškog načela” (država kao porodica, a vođa, ili vodstvo, kao pater familias), međutim, žene su i pored toga savršeno sposobne da se uklope u taj model (npr. vlada Megi Tačer).
Drugi je problem to što je politička pasivnost žena u kapitalističkim društvima izuzetno izražena, pa one, iako čine većinu populacije (oko 51%), u političkom životu učestvuju retko i sa idealnih socijaldemokratskih 30 procenata. Uzroke toj pojavi ne treba tražiti u biološkoj sferi, već u ženskoj inferiornosti, čiji se uzroci nalaze u višemilenijumskom negativnom uticaju društvene sredine[6] na žene t.j. u nametanju jednog određenog obrasca ženama. Zato se socijaldemokratska nada da že žene nagrnuti u politiku istog časa kada dobiju pravo glasa i izjalovila, što je, uostalom, i logično, jer se rezultati hiljadugodišnjeg uticaja i tradicije nisu mogli tek tako, na prečac, izbrisati.
Ovu minimalnu, dosadašnjim razvitkom kapitalizma postignutu emancipaciju žena nastojao je i nastoji da produbi feministički pokret. Međutim, on se pokazuje sputanim u svojoj de- latnosti da oslobodi ženu, budući da predstavlja jedan produkt kapitalističkog društva t.j. jednu tipičnu sitnoburžoasku idiosinkraziju, a kao takav feminizam i ne može pronaći rešenje za probleme kojima se bavi. Naime, emancipacija žena kao politička emancipacija je a priori ograničena, jer se zaustavlja na stvaranju ambivalentne žene (koja javno može biti, i jeste, pravno i politički jednaka, ali privatno može živeti, i živi, u bedi i oskudici, trpeći pri tome svakojako nasilje, od verbalnog do fizičkog, sa posebnim osvrtom na seksualnu komponentu), i upravo zato emancipacija žene u okviru klasnog, kapitalističkog društva ne predstavlja krajnji domet emancipovanosti, već, naprotiv, predstavlja tek naslučivanje njegovog početka, emancipaciju u svom najbazičnijem vidu, koja tek ima da se proširi t.j. da dobije na kvalitetu.
Sa pokušajem da ženu “oslobodi’ u sadašnjim koordinatama, ostajući tako u okvirima aktuelnog, prihvatajući kapitalističke okvire kao zadatost – dakle, ne transcendirajući u svojoj delatnosti okvire kapitalizma i klasnog društva uopšte – napori feminističkog pokreta, na taj način, predstavljaju potpuni promašaj. Kako zbog pogrešnih premisa (da je moguće postići slobodu žena odvojeno od muškaraca, u klasnom društvu u kojem ne može postojati sloboda kakvom je oni zamišljaju ni za jedno ljudsko biće, i pri tome ne uviđati suštinu te nemogućnosti ostvarenja slobode), tako i zbog nepostojanja osnovnih organizaciono-taktičkih i strateških rešenja, feministički pokret se u svojoj delatnosti svodi na ispraznu retoriku (gotovo uvek identičnu sa kuknjavom nad “sudbom kletom”), i na neku površnu estetizaciju.
Drugim rečima, feministički pokret je pogrešno utemeljen, on je unapred sputan u svojoj delatnosti (zbog koje je uopšte i nastao), koja zato i ne može rezultirati ozbiljnijim doprinosom procesu emancipacije i oslobođenja žene – drugim rečima, cilj feminističkog pokreta pogrešno je određen, svrha amog pokreta je promašena i, na posletku, svodi se (kao što je to slučaj sa brojnim pokretima drugog tipa, a koji prave istu vrstu greške) na razvijanje ženskog resantimana.
Na ovaj način je još jednom ilustrovano postojanje ogromne razlike između dva gledišta – jednog koje je liberalno (u slučaju feminizma) i jednog koje je revolucionarno i socijalističko, a što je slučaj sa anarhizmom (ili, preciznije, anarho- sindikalizmom), u pristupu određenom, u ovom slučaju ženskom, pitanju. Liberalno-buržoaska percepcija (kakva je ova prva) ne može se ni porediti sa anarhističkom, jer ova prva, za razliku od druge, ostaje uvek u okvirima postojećeg, čime je njen vidokrug ozbiljno ograničen, zbog čega su ograničene i sve njene koncepcije i svi dometi njene prakse. Na taj način ona, na posletku, postaje jedna izrazito konzervativna, čak i reakcionarna koncepcija.[7]
Osnovni problem ovde jeste jedna mala, čak simpatično skromna logička greška – reč je, naime, o jednostavnoj zameni teza (a što feminizam ili ne uviđa, ili, što je gore po njega, namerno previđa): reč je o tome što pitanje položaja žene u društvu, ženske slobode i emancipacije, nije naprosto žensko pitanje t.j. nije pitanje koje se tiže jedino ženskog pola, već predstavlja opšte ljudsko pitanje, pitanje čoveka uopšte. Na taj način pitanje ženske emancipacije, ženskog oslobođenja i slobode postavlja se kao pitanje ljudske emancipacije, oslobođenja i slobode čoveka, jer žena je pre svega čovek, pa tek onda sve ostalo.
Oslobođenje čoveka, pak, konkretno znači oslobođenje proleterijata, i ostvaruje se kroz njega, jer biti čovek znači biti pripadnik radničke klase. Dakle, klasna komponenta, budući da klasa predstavlja jedinu konstantu istorijskog razvitka (jer su sva društva tokom istorije bila klasna društva, i klasa je tako, među njihovim brojnim razlikama, jedina komponenta koja ih sve povezuje), predstavlja najhitniji momenat u oslobođenju čoveka – uočavanje njegove važnosti predstavlja prvi korak koji vodi ka tom oslobođenju. Feminizam ne uočava upravo ovaj klasni momenat, zbog čega mu nedostaje gledište totaliteta, a zbog čega se jasno samodefiniše kao jedna lažna, buržoaska ideologija. Stoga on nije u stanju da odgovori na pitanje koje postavlja i da resi problem kojim je okupiran.
Nasuprot buržoaskom feminizmu, anarhizam sagledava taj problem u potpunosti, dakle, na pravi način, čime omogućava njegovo rešavanje. Uviđajući postojanje svojevrsne “multilevel” eksploatacije žena t.j. postojanje potlačenosti na više nivoa (po klasnom položaju, po etničkoj pripadnosti, po polu itd.), anarhizam se pre svega zalaže za oslobođenje čoveka u ženi, oslobađanjem žene kao čoveka, žene kao radnice, sa kojom dolazi i do oslobođenja žene kao žene, ali i do oslobođenja žene u svim drugim okvirima (kao pripadnice određenog civilizacijskog miljea, kao pripadnice određenog naroda, nacije i tako dalje). Dakle, preovladava stav da se samo kroz klasnu borbu, kroz klasno oslobođenje može postići i svako drugo oslobođenje žena.
Drugim rečima, rešenje ženskog pitanja, pitanja ženske slobode, zahteva zapravo transcendiranje pitanja samog – njegovo “svođenje na pravu meru” – utvrđivanjem njegove suštine, rešavanjem problema koji se nalazi u samoj osnovi ovog pitanja – a to je problem slobode proleterijata kao slobode uopšte.
Dakle, rešenje ženskog pitanja, koje je oslobođenje žene, pretpostavlja rešenje radničkog pitanja, koje može biti samo oslobođenje radničke klase i prevazilaženje klasnog ustrojstva društva; na taj način žensko pitanje postaje radničko pitanje, a samim tim pitanje neophodnosti revolucionarne transformacije sveta.
1. Ono je i negirano i prevaziđeno, tako da ova teza predstavlja samo osmtaljenje onoga ato se već dogodilo, ali ne nametanjem nekakve lažne svrhe spolja, već ekspliciranjem onoga ato je u njemu implicite sadržano.↩
2. Istorija privatnog života IV (priredili Zorž Dihi i Filip Arijes), strana 95-96 i 116↩
3. Isto, strana 30↩
4. Zato neverovatno delije činjenica da su u Francuskoj, odakle su sve političke promene i potekle, žene dobite pravo glasa tek pre kojih 35 godina. U bivšoj Jugoslaviji opate pravo glasa, pa tako i pravo glasa za žene, predstavljalo je tekovinu uspeha partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu, koji je već na početku svog delovanja najavio proairenje tog prava na sve kategorije stanovništva (starijeg od 18 godina).↩
5. G. W. F Hegel, Filozofija povijesti, strana 72↩
6. Tu diskriminaciju kroz vekove nisu sprovodili samo muškarci, već i same žene, koje su u potpunosti prihvatile nametnuti ini model. Svako odstupanje, svaki vid izražavanja slobode u tom smislu, smatran je nedozvoljenim i progonjen je, ili barem osuđivan. Na primer, najogorčeniji protivnici Meri Vulstonkraft i njenih stavova o pravima i slobodama žena bile su upravo druge spisateljice (dakle, žene) koje su se sa njom obračunavale češće nego buržoaski ideolozi iz muškog dela populacije.↩
7. Jer, kao ato kaže Niče, sve liberalne institucije a taj stav možemo proširiti uopšte na sve liberalne svete krave – prestaju da budu liberalne onog trenutka kada se ostvare.↩