Da li je danas neumesno govoriti o revizionistima?

Jer Kaucki, Bernštajn i kompanija odavno više nisu medu živima.
Medutim, njihove ideje i dalje su popularne - šta više, imamo pravu renesansu revizionizma, a epigona ove dvojice nikad nije bilo više nego danas.

Ako generalizujemo, onda govoriti o oportunizmu nije deplasirano, jer uvek ce se naci neki alterglobalista ili kakav socijaldemokrata koji jedva ceka da poleti u zagrljaj državi. Oportunizam, pa tako i revizionizam, posledica je slabosti ljudskog karaktera. Jer ljudsko je bice tokom vekova nauceno mazohizmu, kod njega su razvijeni ljubav i zanos prema robovanju, bilo robovanju prema bogu, plemenu ili naciji, bilo prema državi ili njenim pojedinim derivatima.

Ne zna se koji je od spomenutih objekata zanosa opasniji - bog, jedna apstraktna ideja samog coveka, pleme ili nacija, kao beznacajni biološko-politicki momenti, ili pak država, najstrašnija od svih stvari. Pojedinci zaljubljeni u državu (a oni uopšte nisu retkost, naprotiv) spadaju u grupu ozbiljno poremecenih - takve bi trebalo držati iza brave, a, medutim, upravo oni najviše prosperiraju. Covek koji gaji simpatije prema državi nalik je osudeniku na smrt koji je zaljubljen u vešala - dakle, rec je o jednom patološkom karakteru.

Oportunisti spadaju upravo u ovaj tip ljudi, ali njihov etatizam se ne manifestuje sve dok se ne oslobode griže savesti, odnosno, dok ne naplate od države barem jedan deo od nagrade za razbijanje revolucionarnog pokreta. Uzmimo, na primer, stare socijaldemokrate u Nemackoj - iako su na recima bili za društvene promene, upravo su oni predstavljali najveci oslonac državi u njenim naporima da promene spreci, što su avanzovali ucešcem u vlasti.

Stvari danas stoje drugacije samo utoliko što se oportunisti drugacije nazivaju, a može ih se prepoznati pod oznakama anti-alter-itd. prefiks-globalista, ZAP, IED, Ya Basta... Dakle, revizionista više nema, ime Kauckog i Bernštajna jedva da je poznato u današnje vreme, ali, opet, oportunizam cveta. Nastala zabuna ima nekako temporalni karakter - živimo u jednom postmodernom dobu, takoreci sa one strane ogledala, pa zato sve stvari poprimaju iskrivljeni izgled. Nema više onih starih, besnih revizionista i reformista, ali su tu umesto njih postmoderni kauckijanci: malo su pocrneli u licu, obukli su nova odela i odlucno se upustili u reviziju zbilje.

Današnji oportunisti su posebna prica, istinski interdisciplinarni problem: pored psihologa, sociologa i neurohirurga, njima se moraju pozabaviti i lingvisti. Smatram da bi proucavanje njihovog slucaja znatno doprinelo razvoju moderne lingvistike, pre svega semantike i etimologije - istražiti i utvrditi kako se rec «revolucija» u njihovoj interpretaciji transformiše u termin «revizija» bilo bi više nego interesantno. Jer zanimljivo je pitanje kako se to momenti poput klasne borbe, oslobodenja rada, ukidanja države, razvlašcenja buržoazije itd. pretvaraju u pacifizam, performans, vegeterijanstvo, participaciju itd.

Istina je, zapravo, da se oportunisti igraju socijalizma i da, kada se zadovolje, više cak ni ne glumataju socijalizam, a u toj svojoj igrariji izazivaju ozbiljnu štetu. Jer oportunizam je bolest, a kao svaku bolest i oportunizam je bolje spreciti nego leciti, i to stoga što ova bolest ocas posla može dobiti razmere pandemije i upropastiti kompletan društveni organizam. Primer Engleske i engleske radnicke klase je indikativan u tom smislu.

Problem oportunizma je nešto jace izražen na Zapadu, iako je i na Istoku (govorim pre svega o Balkanu) ovaj problem prisutan, te i ovde postoje snažna oportunisticka uporišta.

Uzmimo, na primer, famozni alterglobalisticki (ili antiglobalisticki) pokret - najbolji dokaz opšte konfuzije, nedostatka ideja i njanjave neodlucnosti.

Sa jedne strane, u njemu participiraju desnicarske snage; sa druge strane, pokretu svih pokreta pripadaju i leve skupine - revolucionarne i one quasi; na posletku, imamo i neizbežne liberale, «leve» socijaldemokrate i ostale diletante.

Nesporno je da su ovi poslednji postali dominantni, u smislu da njihova ideja opšteg posredovanja preovladuje kao metod borbe: na uštrb insurekcionizma potenciraju se kompromiserstvo i pacifizam. Filozofska dimenzija ovakvog percipiranja stvarnosti je dosta neobicna, jer se upravo na tom polju pokret svih pokreta razotkriva u svoj svojoj ogoljenoj reakcionarnosti; naime, prizivaju se duhovi mracne prošlosti, jer se oživljavaju na dubrištu istorije odavno pokopani desni hegelijanci.

Pacifizam je prica za sebe - alterglobalisti su razrešili staru antinomiju nasilje-nenasilje na zanimljiv, ali ipak patološki nacin, odbacivši nasilje, jer, eto, nasilje je nasilno, a nenasilje je nenasilno. Zakljucak bi bio: pored svih zamerki, alterglobalistickom pokretu dodaje se još jedna - antidijalekticnost; ovaj nedostatak ima još jednu dimenziju - naime, pokret svih pokreta ne predstavlja antitezu postojecem.

Akcije alterglobalista u potpunosti odražavaju njihove stavove: nema ni spomena od klasne borbe, pa cak ni borbe in abstracto; akcenat je stavljen na performans, koji je postao cilj i vrednost po sebi. Drugim recima, alterglobalisti su namerili da izvrše revoluciju u logici, želeci da nas ubede da termini «sredstvo» i «cilj» imaju isto znacenje - a to je zaista velika logicka promena, baš kao što je i zamena uzroka i posledice velika logicka promena t.j. greška.

Insistirajuci na performansu, grupe poput Ya Basta, Pink Block, Društva za kreativni anahronizam itd. zapravo demonstriraju anahronisticnu nekreativnost - nema ni originalnosti, ni inventvnosti, kreativne hrabrosti, revolucionarne rešenosti... Alterglobalisticki pokret je izgubio svaku naznaku revolucionarnosti; svodeci revolucionara u mogucnosti na homo ludens pokret se u svojoj delatnosti sveo na estetizaciju bede.

Ustalilo se mišljenje u tim krugovima da ce kapitalizam i ustanova države nestati sami od sebe, te da ce buržoazija spakovati kofere i otputovati na Mars, samo ako se svi, odlucni u tome da tako i bude, uhvatimo za ruke; zapravo, alterglobalisti demonstriraju ono što je Nice nazvao poistovecivanjem volje i akcije, htenja i delanja, jer onaj-što-hoce iskreno veruje kako je htenje dovoljno za akciju. To je evidentno odavno, ali se posebno ispoljilo na jednom od poslednjih postmodernih skupova - na evropskom socijalnom forumu u Firenci, u jesen 2002. godine.

U gradu Medicijevih okupilo se tada 3 miliona ljudi.

I šta se dogodilo? - ništa, naravno.

Tri dana jalove demonstracije «snage» (dakle, snage koja to nije). Tih nekoliko stotina hiljada moglo je naglavacke prevrnuti ne samo Firencu, vec i celu Italiju, a taj potres bi se osetio i znatno dalje. Medutim, sitne sabotaže, performansi, protesti i glumatanje efekta kriticne mase zadovoljilo je vecinu ucesnik ovog skupa.
Bitno je bilo videti, biti viden i «participirati».

Istorijsko iskustvo uci da oportunizam i reformizam nisu nove pojave na zapadu Starog kontinenta (i šire), ali je, ipak, cinjenica da se istorija ne ponavlja, te da ovo nije ni 1914. ni 1917. godina. Ali, naši drugovi sa Zapada kao da se svim silama trude da nas uvere u suprotno.

* * *

Situacija u našem okruženju nešto je komplikovanija nego na Zapadu.

Naime, brojni problemi koji su u vecini evropskih društava rešeni još u 15. i 16. veku ovde su i dalje aktuelni. Buržoazija nije na visini svog istorijskog zadatka, a revolucionarni subjekt je tek u pocetnoj fazi izgradnje. Medutim, i ovde postoji snažna želja da se prate evropski trendovi (po principu «pa i žaba digla nogu»), te i na našim prostorima egzistiraju prvoklasni oportunisti.

Zanimljivo je to što su apologeti kapitalizma iznikli na ovom podrucju pre nego što je zapocela prvobitna akumulacija kapitala.
Domaci oportunisti u mnogocemu su slicni svojim zapadnim istomišljenicima, ali imaju i neka lokalna obeležja, pre svega, sklonost da koketiraju sa nacionalizmom. Pored toga, ovaj prostor iznedrio je i sasvim originalne oportunisticke idiotizme.

Medu svim reformistima, pragmaticarima, neokantovcima i pristalicama empiriokriticizma sa ovog podrucja posebno se izdvaja anticomandante MarkoS - zapamtite to ime, jer rec je o najvecoj legendi modernog revizionizma.

Medu brojnim radovima ovog gospodina posebno se izdvaja clanak pod nazivom Nekad i sad, teorija i praksa (objavljen u sedmom broju Comunitas-a), koji spada u bisere oportunistickog stvaralaštva. Reformizam prosto vrca iz svake recenice ovog teksta, cak u tolikoj meri da bi i Bernštajn (na koga se, bez sumnje MarkoS i ugleda) bio impresioniran.

Gospodin MarkoS je pokušao da svojim više nego jadnim clankom odgovori na ono vecito pitanje - Šta da se radi? - a pri tome se nije ni malo odmakao od pocetka. On odbacuje revoluciju kao rešenje, jer navodno «nije vreme od revolucija» - kao da je revolucija šešir, pa je jedne godine u trendu, a vec sledece demode.

Da li je do ovog zakljucka gospodin MarkoS došao kontemplirajuci u kožnoj fotelji jednog nedeljnog popodneva, ili možda vozeci se svojim peugeotom u operu?

Da li je on uopšte svestan svojih reci? Jer izgovorivši ne revoluciji rekao je nedvosmisleno da kontrarevoluciji, priznao je nužnost postojanja klasnog društva, neophodnost podele na eksploatatore i eksploatisane; odbacivši klasnu borbu, i revoluciju kao njen najviši oblik, doticni se gospodin svrstao na stranu vladajuce klase.

Spomenuti smatra da su promene neophodne - pitanje je samo kakve su to arevolucionarne promene? Misli li on da ce propovedanje vegeterijanstva promeniti svet?

Analizirajuci situaciju u današnjim društvima, secirajuci kult autoriteta (temu toliko popularnu u kvazisocijalistickim krugovima), gospodin MarkoS zapaža da postoji podela na klase, istinu govoreci danas slabo vidljiva - kao «temelj društvene piramide prošaran je ljudima razlicitih klasa». Da li on to možda misli da je i buržoazija u istoj poziciji kao i radništvo? Govori li on to možda iz svog iskustva? Gospodin MarkoS bi trebao da zna da u društvu postoje samo dve klase - vladajuca i ona nad kojom se vlada - izmedu njih nema drugih relacija sem onog odnosa gospodara prema robu, pa zato i ne može biti nekakve «sapatnje» u njihovom odnosu t.j. nekakve solidarnosti u robovanju.

Pored ovoga, gospodin MarkoS se nije odrekao ni etatizma, šta više, on ponosno izjavljuje da ukidanje države nije ni prvi, niti uopšte nužan korak u «promenama» (šta god to bilo) - plaši li se on možda za svoju domovinu? Ili pre za sebe samog, jer sa ukidanjem države nestace i policije koja je potencijalne kradljivce držala na sigurnom odstojanju od njegovog peugeota.

Zanimljivo je ono što nam nudi gospodin MarkoS.

Markosova alternativa revoluciji bilo bi «pokretanje novih nacina života» (!?), unutar države, ali odvojeno od nje. Ovom izjavom je gospodin MarkoS otklonio sve sumnje u svoj revizionisticki stav.

Kao pravoverni pristalica metodološkog principa «od opšteg ka konkretnom», MarkoS se upustio u konkretizaciju svojih teorijskih premisa, ali se i tu obrukao, navodeci primer skvotiranja zagrebacke Kuglane.

Zaposedanje Kuglane od strane tri-cetiri nervozna pankera, po Markosu, predstavljalo je nevidenu promenu - dakle, ostvarenje Markosovih principa u praksi. Jer za njega je podizanje prašine u medijima - ono što nama treba!? Takav pristup - stvaranje buke, bez namere da se išta zaista i promeni, jeste primer sitnoburžoaskog radikalizma iz salona i kabineta.

Doticni gospodicic smatra da su dogadaji oko kuglane stvorili, navodno, «odredenu svest o postojanju odredenog problema». Ta «svest» je, kao što i on primecuje, ubrzo nestala, a problem je, naravno, ostao... Ali, nije to toliko ni bitno, veli MarkoS, važno je da smo se mi zabavljali necim (i to baš u momentu kada su poskupeli rezervni delovi za peugeot), te samim tim i uspeh postigli.

Osnovni problem gospodina Markosa je u tome što on ne zna na koji nacin da izvede tu famoznu promenu, s' obzirom na to da je revoluciju kao rešenje odbacio a priori. On je prosto uveren da ce se jedan deo društva jednostavno, maltene iz dokolice, odluciti da promeni svoj nacin života i «prihvati samoorganizaciju kao jedini prihvatljivi oblik života». Na taj ce nacin, mudro on zakljucuje, ovaj deo društva postati slobodan od države, iako se nece izlagati neprijatnosti da dode u sukob sa njom i možda je - ne daj bože - u tom sukobu i ukine.

Da li gospodin MarkoS sve nas smatra budalama poput sebe? Misli li da je moguce osloboditi se države bez da se ona ukine? Smatra li on da ce država aplaudirati na pokušaj jednog dela društva da se od nje osamostali?

Gospodin MarkoS ocigledno živi u svetu imaginacije, gde je sve lepo i razumno, jer sve što je lepo-razumno je, i sve što je razumno-lepo je.

Ali, podmetanje estetskog sokratizma i nije ono najstrašnije. Jer kao što je receno, on ne zna kako da izvede promenu, to famozno «prihvatanje samoorganizacije». Gospodin Markos doslovce kaže «recimo da se taj deo društva odluci na taj korak»!
To je, u najmanju ruku, necuveno! Gospodin MarkoS je nepopravljivi idealista-moralista, jer za njega ce se promena dogoditi sama od sebe - jednog momenta je sve bilo mracno, a onda dode MarkoS i «nastade raj na zemlji».

Tako ovaj gospodin, u pauzama svoje koprofilije, demonstrira hrišcansku pobožnost, želeci, kako stvari stoje, da se nametne kao glavni predstavnik hrišcanskih anarhista. Samo, krajnja netalentovanost i ogranicenost sprecavaju ga da postane novi Lav Tolstoj.

U meduvremenu, gospodin MarkoS ostaje ono što je Karl Marks rekao za Bernštajna - bedni kontrarevolucionarni brbljivac!

Od ostalih ZAP-ovih pulena valjalo bi izdvojiti i Dražena Šimlešu, autora cuvene knjige - oportunisticke biblije «Snaga utopije». O tom mainstream liberteru i «naucniku koji obecava», a u suštini jednom ordinarnom etatisti, promoteru hrišcanskih vrednosti i ispraznom prdonji (koji se užasava same reci drug) ne vredi trošiti reci, jer o njemu sasvim dovoljno govori njegovo spomenuto naucno-životno delo.

Sa naucne strane gledano, zapaža se da je knjiga pisana u stilu tradicionalnog istorijskog idealizma (iako je g. Šimleša sociolog); naime, imamo posla sa jednim naucno-ideološkim galimatijasom, takoreci, sa «ideološkom svaštarom»: podaci skupljeni sa ko zna kojih strana, u suštini uglavnom potpuno nebitni, nepovezane celine i generalizacije koje to nisu. Da su, kojim slucajem, Ranke, Zibel, Trajcke i company medu živima, bez sumnje bi se ponosili Šimlešom - em sledbenik tradicionalne škole, em vatreni hrišcanin - a odatle je ka apoteozi države potreban samo mali korak.

Daljom analizom knjige, ispitivanjem njene politicke strane, otkriva se pravi Šimleša; tada postaje jasno da metodologija ipak nije njegov glavni problem.

Njegova svetost, papa Dražen predstavlja se kao pionir savremene socijalisticke misli, promovišuci novu vrstu anarhizma - jednu postmodernu, sitnoburžoasku kindergarten verziju - jer taj njegov anarhizam kao da je konstruisan iskljucivo za sitnu bogatašku decu.

Medu svim nedostacima njegove knjige - a koji su toliko brojni da bi samo za njihovo nabrajanje trebalo desetak gusto kucanih strana - posebno u oci upada suprotnost izmedu nasilja i nenasilja. Ipak, Šimleša nije ovo pitanje rešio poput alterglobalista: treba, veli on, lavirati izmedu insurekcije i majmunisanja - što je znatno prihvatljivije kao rešenje, ali ne i potpuno zadovoljavajuce. Problem nastaje kada Šimleša preporucuje taktiku nekih tamo australijskih eco-wankers - «uništavanje buldožera je unapredenje osobina nekog podrucja». Da li je gospodinu Šimleši palo na pamet da bi rešenje bilo, možda, uništiti fabriku buldožera ili, možda, uništenje države koja štiti te i druge fabrike, ili možda uništenje države i privatne svojine, kao izvora klasnih razlika, odnosno, uništenje klase koja se bavi eksploatacijom kako drugih klasa tako i prirode?

Ali ne, gospodin Šimleša i njemu slicni zanimaju se borbom protiv posledica ili, što je još gore, nekih beznacajnih koindikacija, umesto da eliminišu uzroke društvenih nepravdi t.j. da utvrde suštinu problema i reše ga. To dokazuje i svojom podrškom akcijama uništavanja genetski modifikovane hrane. Dakle, ista stvar kao i sa buldožerom.

Koliko je efektnije spaljivanje useva genetski modifikovanih poljoprivrednih kultura i uništavanje fabrika takve hrane, kao i laboratorija, od javnog spaljivanja tri mutirana hamburgera-antibiotika (kupljena u McDonaldsu od strane prerušenih ZAP-ovaca) ne vredi ni govoriti. Dakako, to bi bio tek prvi korak - naš trenutni cilj je totalni klasni rat, sa kojim bi se tek stvorile polazne osnove za ostvarenje našeg pravog cilja. Ali, to se ne odnosi na g. Šimlešu - participacija, druženje i konzumiranje neceg što se neoprezno naziva sojinim sirom cine svoje, te tako borba protiv sistema, na kraju, ustupa mesto performansu.

Od ostalih grupacija sa ovog prostora trebalo bi izdvojiti i beogradsko-novosadski DSM, grupu predvodenu A. Grubacicem, ciji stavovi na najbolji moguci nacin reprezentuju sav besmisao pokreta svih pokreta. U njihove se karakteristike mogu ubrojati neodlucnost, zbrkanost misli, netrpeljivost prema neistomšljenicima, apriorni pacifizam, manifestni reformizam...

O grupi DSM dovoljno govori njeno ime - drugaciji svet je moguc. Za njih sve ostaje na nivou eventualnosti, ne nužde ili potrebe; izbegavajuci imperativ, drugaciji svet ostaje apstrakcija - on se može ostvariti, ali i ne mora.

Ostajuci tako u sferi moguceg, odbacujuci definitivno opredeljenje, izbor ili - ili, ova grupa ostaje u, nazovi, pre-izbornoj fazi, samo produžavajuci agoniju; ipak, odluka da se izbor ne vrši i sama je izbor, ali odbijanje da se u obzir uzme i sama mogucnost izbora vrhunski je dokaz neautenticnosti. No, posebno su opasne politicke implikacije ovakvog stava, jer, hteli oni to ili ne, izvršice svoj izbor kad-tad, i vrlo lako se može dogoditi da se DSM od skupine koja se nacelno zalaže za neku apstraktnu transformaciju društva pretvori u protivnika društvenih promena i partnera vladajuce klase, te da u kolaboraciju sa sobom povuce i jedan deo slobodarskog pokreta. Stari nemacki socijaldemokrati napravili su nenadoknadivu štetu radnickom pokretu - da li ce DSM slediti njihov primer?

Medutim, ono što treba da je svima jasno jeste da DSM iza sebe nema nikakvu podršku t.j. snažno uporište medu radnicima, te da pre predstavlja neku neformalnu, mainstream skupinu liberalnih diletanata - buducih socijaldemokrata, foteljaša i institutskih trudbenika - nego revolucionarnu organizaciju.

To je evidentno u njihovom programu - nema ni reci o borbi, onoj klasnoj pogotovo, ukidanju države itd. - šta više, program obiluje apstrakcijama svake vrste, a i kada se dotakne konkretnih pitanja obicno je to razrada nekih beznacajnih momenata. Program DSM je jedna lista lepih želja, kreiranih u saglasju sa duhom ovog postmodernog vremena; cega tu sve nema: zalaganja za zaštitu prirode, prava dece i mladih, polnu ravnopravnost, prava na informisanje...

Nedostaje jedino cuvena postmoderna izmišljotina - zahtev za multikulturalnošcu.

Medutim, izdvaja se, medu svim ostalim, nekolicina zahteva, koji su dobar indikator nekog generalnog stava ove grupe.

Na primer, imamo zahtev za globalizacijom slobode - šta bi to trebalo da znaci verovatno nije jasno ni samim autorima ove liste. Nama je potrebna individualizacija slobode, a ne globalizacija: slobodno društvo nije slobodno ukoliko svaki pojedinac nije slobodan - dakle, sloboda je individualna stvar, a ne stvar uopšte. Sa druge strane, pojedinac ne može biti slobodan dok god društvo nije slobodno, dok god mu na glavi sede država i privatno vlasništvo - dva prauzroka neslobode.

Zato je zanimljivo pitanje kako to DSM misli da globalizuje slobodu, kada nje nema? Da li je za njih ono što danas imamo - sloboda!? Cini se da je guru Andrej Grubacic previše citao gospodina Fukujamu. Jer, eto, polazeci od Hegelove misli da je vrhunac istorijskog razvoja stvaranje tzv. države razuma (drugim recima-komunizma), u kojoj bi postojala potpuna sloboda pojedinca, a g. Fukujama je, neznano kako, zakljucio da je, eto, stigao kraj istorije, valjalo bi onda zakljuciti da sada imamo državu razuma, ergo, da imamo punu slobodu. Kako je to nekoliko svetlosnih godina daleko od istine, znaci da nije kraj istorije, dakle, da gospodin Fukujama izmišlja i da, što je i najvažnije, nema slobode.

Zatim, tu je zahtev za stvaranjem alternativnih ekonomskih modela, koji u svojoj biti predstavlja robertovenovsku zabludu. DSM bi želeo nekakvu svoju Novu harmoniju u koegzistenciji sa kapitalizmom, kao da je tako nešto moguce. No, znacajniji je momenat to što se kapitalizam ne negira - savet g. Grubacicu bi bio da promeni ime grupe u DKM - drugaciji kapitalizam je moguc: postoje, naime, naznake da ce u nekom sledecem broju svog glasila DSM zahtevati kapitalizam sa ljudskim likom.

Ali, svakako najinteresantniji jeste zahtev za ukidanjem spoljnog duga malih, siromašnih država. Eto, povrh svega u DSM imamo i neskriveni etatizam. Ovaj zahtev jasno pokazuje na kojem nivou razmišljaju ovi ljudi: ne dovodi se u pitanje država kao takva, vec odnos medu državama, jer po njima ce promena medudržavnih relacija tobože doprineti opštem boljitku. O pogrešnosti ovakvog stava ne vredi ni raspravljati.

Sa druge strane, neobican je taj protekcionizam prema malim, siromašnim državama. Cak i ne znajuci to, DSM je oživeo jednu staru polemiku oko sporne antinomije izmedu velikih i malih država, inace još u Lenjinovo vreme raskrinkanu kao alibi notornih vernika države za dalje upražnjavanje kulta svog božanstva.

Istina je da antinomija tog tipa ne postoji - država je država, bez obzira na kvantitet; ona je jednako represivna ustanova bez obzira na to koliko je brojan njen represivni aparat.

Mada, istinu govoreci, postoje razlike izmedu staljinisticke, fašisticke, liberalno-buržoaske etc. države, ipak se radi o jednoj te istoj stvari. Jer dok staljinisticka i fašisticka država guše slobodnu (citaj: drugaciju) misao u samom zacetku, liberalna država (što je contradictio in adjecto, pored one suprotnosti države u samoj sebi) guši ta slobodna strujanja u prvom trenutku nakon njihovog ozbiljenja, odnosno, kada to drugacije prevazide okvire subkulture t.j. prag tolerancije.

U tom je smislu i razumljiv zahtev DSM-a za slobodom od nasilja, siromaštva i iskorišcavanja: izražavajuci protivljenje totalitarnim i autoritarnim formama društvene organizacije, Grubacic i družina nisu u stanju jasno da pokažu na izvor autoriteta i totalitarizma; oni su, eto, primetili da neko ili nešto stvara razlike u društvu, te da je ekonomski jaz u društvu sve veci, ali, po svemu sudeci, oni se ne osecaju kompetentnima i da daju odgovor na pitanje koje postavljaju.

To je neka opšta odlika njihovog casopisa Lokal Global, u kojem se posebno istice tekst g. Grubacica («Globalizacija odozdo»). Tekst je, kratko receno, spisak želja, pozdrava i cestitki, koji se, naravno, završava sa nadom da ce jednog dana svi gladni biti nahranjeni, a goli obuceni, i da ce nestati nepravde u svetu (verovatno je doticni to pisao sa suzom u oku).

Kada se odstrani ta neizbežna hrišcanska euforija, otkriva se da gospodin Andrej nema ni najmanju predstavu o tome kako ce se u delo sprovesti taj njegov drugaciji svet.

Zapravo, slucaj Grubacic uopšte se ne razlikuje od slucaja MarkoS-Šimleša, jer u svojoj biti oni su istovetni. Oni su upravo onakvi socijalisti kakvi trebaju buržoaziji (ako, naravno, prihvatimo da su socijalisti): razmažena sitnoburžoaska omladina, posvecena više svom moralnom i vegeterijansko-sociolingvistickom cistunstvu nego društvenim pitanjima; oni se ne bune mnogo i ne postavljaju suvišna pitanja, a nemaju alternative - pa šta bi vladajuca klasa mogla više da poželi?

Na delu je politika velikog kompromisa, sa kojom ovi renegati socijalizma, kao pravi ucenici onog nesrecnika Fukujame, zaista žele da istoriji ucine kraj - da, pomirivši nepomirljivo, daju prakticnu potvrdu svojoj tezi da se pomocu države, ipak, mogu prevazici nerazrešive društvene suprotnosti. Svoj resantiment predstavnici ove «avangarde» jasno pokazuju tražeci za uzvrat uhlebljenje u okviru sistema ili, kako je to divno fomulisao renegat Grubacic, tražeci «ravnopravan odnos sa elitama».

Neke stvari se sa vremenom zaista nisu promenile: juce Kaucki, Bernštajn i Plehanov, danas Grubacic, Markos i Šimleša, a sutra...

Hoce li biti sutra?