Misha Mashina
Na ovim prostorima od pre nekog vremena buja ‘diskusija’ o ‘primitivizmu’ i ‘sindikalizmu’, i njihovim derivatima. Upotrebljen u ovom kontekstu, termin ‘diskusija’ (l. discussio) pokazuje nešto drugačiji izvor i značenje od onog koje mu se obično pripisuje – u ‘raspravi’ između ‘sindikalizma’ i ‘primitivizma’ termin verovatno vodi poreklo od l. discus, gr. diskos – u atletici obli disk za bacanje, u pravoslavnoj crkvi tanjir ili čaša iz koje se vinom vernice pričešćuju – što najbolje opisuje o čemu se zapravo radi: uzajamno gađanje tvrdim ili okoštalim izrazima/ argumentima, koji su po mišljenju bacača ‘dobro zaokruženi’ argumenti, a sve to sa religijskim nadahnućem i željom da se spase ili pročisti ova ‘scena’, privlačenjem novih vernika pod skute jedne od crkava.
Ova semantičko-politička igra razjašnjavanja nudi još jednu korisnu ideju za ovu temu: diskusija, kao sportsko-religijska disciplina, predstavlja takmičenje. Cilj nije samo učestvovati u diskusiji-cilj je pobediti, ili pre: poraziti protivnicu. Tako su dve struje suprotstavljene u ljutoj ‘borbi na život i smrt’ (Hegel kao teoretičar atletike), u kojoj postoji očigledan odnos isključivanja druge i težnje za dominacijom nad tom drugom. Pa opet, kao i svako takmičenje, i ova diskusija sledi određena pravila igre. Pobednica, baš kao i Hegelova gospodarka- atletičarka, zahteva potvrdu svoje nadmoćnosti – i to i od pobeđene, i od publike. Ato je moguće samo ako sve učesnice prihvataju određena pravila igre, određeni način borbe i argumentisanja. Štaviše, da bi borba bila fer, potrebno je i da publika prihvata ista pravila, tj. da ih je svesna, i da promatrajući – pre nego direktno učestvujući, zauzimajući strane – potvrđuje svoj pristanak na pravila.
Ovde će, dakle, biti reči o sve tri učesnice diskusije između ‘primitivizma’ i ‘sindikalizma’: aktivnim atletičarkama iz oba tabora, ali i trećoj, najčešće nevidljivoj saučesnici – publici. Pošto je već postalo poznato da takmičarke ne biraju reči i sredstva, publika se oseća ‘čistom’, drži se ‘po strani’, ne želeći da se ‘svrstava’. Neće mi biti cilj da pokažem da se i publika zapravo svrstava, već da i ona podržava kontekst koji omogućava dotičnu diskusiju.
Atletičarke, propovednice
[Govorivši već o ‘primitivizmu’ i ‘sindikalizmu’ već sam stajalo na pozicijama publike; sad treba ići i dalje, i objasniti o čemu se radi, šta ti pojmovi označavaju. No, pošto je to manje-više poznato (tj. dovoljno je nepoznato i raznovrsno i nema smisla definisati ih suštinski), baviću se samo onim aspektima koji su važni za ovu temu]
Sa vaše leve strane: ‘Sindikalizam’, nepriznato dete marksizma i anarhizma. Po potrebi ga svojataju i jedne i druge, zdušno naglašavajući da nema ništa revolucionarno u sindikalizmu ako se izdvoji iz jednog od ta dva konteksta. Levici je vrlo interesantan zato što se nalazi tamo gde ona retko kad uspeva u potpunosti da zadobije tlo: u samom žarištu klasnog sukoba – na radnom mestu.
Sindikalizam, pre svega, predstavlja metodu organizovanja i borbe proletarijata protiv Kapitala: sindikat je organizacija proletarijata koja štiti njegova postojeća prava, a bori se za radikalne promene, za ukidanje kapitalističkih odnosa. Direktno uključeno u proizvodni proces, radništvo stiče iskustvo i uviđa svoj položaj: eksploatisano je i poniženo od strane gazdarica. Sa druge strane, boreći se za promene, uviđa i da na strani gazdarica stoji moćni državni aparat prinude, štiteći pozicije buržoazije i sankcionišući svaki poduhvat koji može da ugrozi funkcionisanje sistema eksploatacije. Samim tim, sindikat ne preza od radikalnih metoda obračunavanja, jer proletarijat nema na koga da se osloni, osim na sebe samog.
Organizujući radništvo na mestu rada, sindikat ima priliku da direktno utiče na kapitalističke odnose, udarajući u sam temelj i izvor dominacije buržoazije – kapitalistički proizvodni proces i privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju. Direktnom akcijom – sabotažama i drugim vidovima remećenja proizvodnog procesa, štrajkovima i svrsishodnim prekidima rada, okupiranjem radnog mesta, itd. – sindikat vrši pritisak na gazdarice, ucenjujući ih zatvaranjem česme iz koje teče njihov profit. Međutim, svestan moći koju poseduje samim tim što okuplja radništvo, sindikat ne teži samo konstantnom povećavanju plata, prava i drugih “sloboda’ unutar kapitalističkog sistema, već teži rušenju samog sistema eksploatacije. Sindikat tako ukazuje na mogućnost kontinuirane kompatibilne borbe i za reforme, i za revoluciju. Svakodnevni pomaci ‘na bolje’ nisu cilj, već sredstvo: svakim novim poboljšanjem života radništvo postaje svesnije mogućnosti koje stoje pred njim ako konačno sruši kapitalizam.
Konačni obračun predstavlja generalni štrajk – planirani i organizovani prekid rada, uz potpunu solidarnost svih radnica — sa ciljevima i zahtevima koje kapitalizam ne može da ispuni, a da ne ukine sebe. Generalni štrajk, stoga, predstavlja poslednji obračun sa svetom eksploatacije – obračun za koji se članice sindikata pripremaju svim svojim akcijama, a koji je neminovan jer buržoazija neće ustuknuti, i jer će državni aparat prinude potpuno pokazati svoje buržoasko lice. Militantni sukob je sastavni deo generalnog štrajka.
Što se načina organizovanja tiče, sindikalizam pokušava da ponudi model za organizovanje društva bez eksploatacije. Struktura sindikata, nehijerarhijska i federativna, sa potpunom autonomijom svih članica i grupa, predstavlja realni test i okvir za razvoj ideja slobode i ravnopravnosti. Aktivnost u sindikatu nije samo aktivnost u štrajkovima i direktnoj konfrontaciji sa sistemom, već možda i više u kreiranju struktura i odnosa koji ne trpe hijerarhiju, u stvaranju atmosfere solidarnosti i zajedništva. Usled toga, sindikat predstavlja funkcionalni model izgradnje budućeg društva u okvirima postojećeg. To, između ostalog, ukazuje i na racionalnu ideju sindikalizma: kapitalističko društvo neće biti uništeno jednim udarcem, nakon čega bismo počinjali iz početka, niti će Revolucija biti haos na Zemlji, nakon koje se vreme računa od nule; naprotiv – kapitalizam će biti uništen serijom direktnih udaraca tamo gde je najranjiviji, dok će generalni štrajk biti samo dovršetak borbe, i to borbe koja razbija ljusku sistema, da bi afirmisala novi vid organizovanja, koji će – jednom oslobođen okova državnih propisa i mehanizama prinude, a budući već razvijen i funkcionalan – vrlo brzo uspostaviti poželjne odnose, ne dopuštajući haos. Kao model organizovanja, dakle, sindikalizam predstavlja negaciju avanturizma i afirmaciju promišljenog i svrhovitog delovanja.
Sa vaše desne strane: ’Primitivizam’, kao i svaki drugi -izam, predstavlja jednu doktrinu, trenutno vrlo aktuelnu s obzirom na strahove u koje zapada zapadna populacija. Šta ne valja? Ne valja što ljudsko biće (tj. žena) sve manje liči na sebe, što se – usled domestifikacije nesputanog divljeg života – skrasilo u okvirima prehrambene prakse koja je garantovala sitost (zemljoradnja), a koja se pokazala kao generator privatne svojine i odnosa dominacije; skrasilo se u okvirima zaokruženih suverenih teritorija (država), čije su titularke oružjem garantovale sigurnost života, ali i svoju prevlast i vlast; nekada slobodna žena se skrasila obavivši se ćebetom jezika i pisma, zarad lakše komunikacije i razmene znanja i informacija koje su se sve brže akumulirale, ali je time zapravo narušila neposrednost emotivne i intuitivne komunikacije koju je već posedovala; konačno, i zemljoradnja i vlast i posredovana komunikacija zahtevali su sve raznovrsnija i specijalizovanija znanja, što je vodilo daljoj diferencijaciji i udaljavanju nekada bliskih ljudski: tehnologija počinje da nameće svoj nužni razvoj, od sredstva postaje cilj čiji razvoj više ne može biti kontrolisan, a koji već kontroliše naš svakodnevni život.
Usled svega toga, žena se udaljuje od drugih ljudi, udaljuje se od Prirode — koja je nekad bila prostor u kojem je, i sa kojim je živela, a koja je sada prostor od kojeg, i protiv kojeg živi – udaljuje se od svega što je bila i što je mogla da postane da je razvijala odnose solidarnosti, zajedništva, neposrednosti i slobodnog življenja. Savremena ljudska bića su ne samo otuđena, već i osuđena – način na koji žive, konzumerizam i tehnologija, uslovljavaju i oblikuju njegove ideje, njegove nade i ponašanje. Žena je u tolikoj meri daleko od samoodređenja, da postaje robotkinja, nesvesna alatka za reprodukovanje sistema, poslušna izvršiteljka i statistički broj.
Takvom razvoju društva pomogle su i levičarske prakse, koje su na sav glas glorifikovale rad. Rad, koji je u najvećoj mogućoj meri otuđen i otuđujući, zaglupljujući i determinišući za ljude, postaje opsesija levice i – umesto trijumfa u sukobu sa kapitalizmom – rad reprodukuje iste odnose protiv kojih se očekuje da će ustati. Umesto delatnosti koja obezbeđuje sredstva za život, koja predstavlja lični izraz ili čak zabavu, rad je u civilizovanim društvima (koja su, dakle, bazirana na zemljoradnji, privatnoj svojini, autoritarnosti i hijerarhiji…) sredstvo održavanja sistema, gubljenja individualnosti i ukalupljivanja u date okvire. Pokušaj – kao što levica čini – da se iz rada razvije radikalni odgovor na sistem civilizacije, predstavlja ne samo iluziju, već i opasnost za čoveka. Rad mora biti ukinut, žena mora biti slobodna.
Odbiti rad, odbiti aktivnost koja nas otuđuje, znači izaći iz masovne proizvodnje, umaći tržišnim odnosima, kreirati drugačiji prostor za život. ‘Primitivizam’ objedinjuje raznovrsne odgovore na pitanje Šta da se radi?, ali pretpostavlja da je neposredan međuljudski odnos neophodan preduslov, dakle: odbaciti tehnološku posredovanost komunikacije, raditi na neverbalizovanom, emotivno- intuitivnom međuljudskom odnosu, na nesputavanju emocija/afekata; zatim, pojednostaviti svoj život, odbaciti stvari koje ne ispunjavaju naše prirodne potrebe, koje služe samo održanju sistema. Dakle, ‘primitivizam’ želi istinsku zajednicu ljudi, neposrednost, ispunjenje života.
Sam naziv ove doktrine ukazuje da se ideje crpe iz zajednica koje su smatrane ‘primitivnim’, da se one proučavaju kao primer jednog spleta odnosa koji nisu poznavali zla savremenog sveta, i koja zato mogu da predstavljaju model slobodnog društva. Pored toga, a što je još važnije, termin ukazuje na ideju o postojanju prve (1. primus), izvorne strukture ljudskih odnosa, samog života, koji se vremenom isposredovao i napustio.
Nadmetanje
Sindikalizam: ‘Ako se borimo protiv kapitalizma, onda nema boljeg načina nego da se borimo tako da ga rušimo u samoj osnovi. Osnova je u načinu proizvodnje, zato je organizacija proizvođačica najefikasnije rešenje: u samom centru proizvodnje zadaćemo najjače udarce. Kao radnice, na našim radnim mestima, borimo se sa najvećim izgledima za uspeh.’
Primitivizam: ‘Ali kakva je to borba protiv kapitalizma, ako se vaš cilj svodi na preuzimanje procesa proizvodnje i sredstava u vaše ruke, bez dovođenja u pitanje svih posledica organizovanog, masovnog i tehnološki specifikovanog i specijalizovanog rada? Promena vlasničkih odnosa i ravnopravna distribucija sirovina i proizvoda uopšte ne narušava ni etiku rada, ni mehanizme koji od žene stvaraju zupčanik u mehanizmu industrijskog društva!’
Publika: ‘Da, da, zanimljiva tema! Hoćemo još! Hoćemo još! Diskusija, diskusija!’
Pravila igre
Atletičarke i propovednice ne barataju samo mnoštvom zajedničkih termina i možda mnoštvom zajedničkih značenja, već – što je sada važnije – usvajaju određena pravila igre koja njihovu diskusiju čine smislenom i relevantnom za publiku i njih same.
Oba koncepta barataju sa tri zajedničke pretpostavke:
1) postoji neko mi ili neko ja, koje poseduje suštinske karakteristike kojima treba da se vratimo, ili kojima savremeni odnosi predstavljaju prepreku za razvoj; 2) savremene okvire moramo da razbijemo, jer nas ograničavaju – ti odnosi su nešto drugo, u odnosu na šta mi možemo da se izdvojimo i uzvratimo udarac, i 3) nakon što to uradimo, dolazi Obećana Zemlja, Raj mogućnosti, ostvarenje suštine, uma, čega god.
Prva pretpostavka je zasnovana na ideji zaokruženih identiteta, jasnih razgraničenja između onoga što jesam i sveta oko mene. Koliko god pričali o uticajima, pretpostavka ovog pristupa je da postoji nešto u ljudskom biću, osobi, ličnosti, što nije podložno izmeni, uticaju, izopačavanju, i to nešto je naša suština. Mi, kao žene, otuđene smo od Prirode. Mi, kao radnice, potlačene smo od strane buržoazije. Ono što nas otuđuje, ili one koji nas tlače, ne konstituišu naš identitet – oni su nešto drugo u odnosu na nas, nešto u odnosu na šta možemo da nađemo čistu poziciju sa koje ćemo uzvratiti. U krajnjem slučaju, ta čista, nepatvorena pozicija, upravo je taj delić naše suštine. Problem sa tom pozicijom je što identitet predstavlja opoziciju drugom identitetu (toga je čak i Hegel svestan), konstituisan je samim drugim, nije suštastven, nije autonoman. Žene postoje samo ako postoje i ne-žene, radnice postoji samo ako postoje buržujke. Racionalnost postoji samo uz iracionalnost, a otuđenost samo uz neotuđenost. Ti binarni parovi, na čiju se jasnu i nedvosmislenu razdeljenost i raspoznatljivost pretenduje, konstituišu racionalističku misao zapadnog sveta odvajkada, te ni jedan od ova dva pristupa ne napušta tradiciju: konstruišu opozicione identitete, od kojih je jedan uvek dominantan realno, a drugi je poželjniji. Da, otuđenje i buržoazija dominiraju, ali se stavljamo na pozicije neotuđenosti i proletarijata da bismo se suprotstavili – dok su ipak oba para uvek zajedno data; jedino što nam se predstavlja kao izlaz je ili da izvršimo zamenu mesta (npr. da proletarijat ‘vlada’), ili da izvršimo subverziju cele konstrukcije (ukidanje klasa). Anarhizam odbacuje prvo, a hvata se za drugo – i primitivistkinje i sindikalistkinje su na tim pozicijama. Međutim, ta subverzija zahteva mesto izvan strukture da bi zamah uopšte mogao da se izvede.
To je suština druge pretpostavke: u odnosu na strukturu koja podjarmljuje ili otuđuje, možemo da nađemo čisto mesto, jer samo sa čistog mesta možemo da se nadamo da naše akcije neće afirmisati neke elemente strukture koju želimo da srušimo. Tako se stavljamo u paradoksalnu situaciju: naš identitet je konstruisan u binarnoj opoziciji jedne strukture, ali mislimo da možemo da se izvučemo iz te strukture, zadržavajući isti identitet. Zapravo, sve što tako uspevamo je da budemo nužno nedosledni: pozivamo na obračun sa tehnološkim otuđenjem, leteći prstima preko tastature; pozivamo na ukidanje klasa, mrmljajući o proleterskoj solidarnosti kao zvezdi vodilji. I svi su bolno svesni da nema tog mesta izvan strukture, ali ostaje nada, demagogija mesta.
Treća pretpostavka, Obećana Zemlja, stalna je pratilja prethodnih: ako imamo neko suštinsko Ja, ako postoji nešto izvan, onda to mora biti Obećana Zemlja u kojoj to Ja dolazi do punog izražaja. Koliko god izgledalo da primitivizam postavlja taj Raj u prošlost (primus), a sindikalizam u budućnost (revolucija), pitanje vremena je ovde krajnje nebitno: oba pristupa konstruišu cilj koji mora biti postignut, upravo zato što predstavlja jedino ostvarenje prethodnih pretpostavki. Ideja Raja nije samo instrumentalna bajka, već i gola univerzalizujuća dominacija: njoj je samo potrebno pogonsko gorivo – u vidu horde lovaca, ili naoružanih sindindikalistkinja, zakletih na vernost Zvezdi Vodilji – da bi se jedna koncepcija nametnula. Ideja Raja nije bezazleno maštanje, upravo zbog te uske veze sa prethodna dva koncepta: ta ideja pretpostavlja jasne identitete koji razlikuju po binarnim parovima ono što je prihvatljivo i ono što nije, gde ovo drugo ima da se nada samo isključenju, izopštenju, kontroli ili čak uništenju; zamišljeno mesto otpora nameće jedan i neprikosnoveni način borbe za taj Raj, i svi drugi putevi se odbacuju kao – u najboljem slučaju – neefikasni, prevaziđeni, a u najgorem slučaju kao kontrarevolucionarni ili neprirodni.
Sveto trojstvo jasnog identiteta, mesta otpora i Obećane Zemlje čini tradicionalnu političku filozofiju. Primitivizam i sindikalizam ne idu ni korak dalje od toga, i upravo su zato i jedan i drugi naličja političkog primitivizma – i jedan i drugi su aveti tradicije i prošlosti, nepokopani leševi starih političkih diskursa.
Publika
Na kraju, pohvala publici. Naraznovrsnije ideje sede raspoređene u gledalištu, posmatrajući i vagajući argumente diskusije između primitivizma i sindikalizma. Jer, budimo ozbiljni, oba politička diskursa tiču se gorućih pitanja naše civilizacije, zar ne? Šta je uzrok savremenog ljudskog položaja, položaja u kojem smo izgubile, individualnost, perspektivu, uklopljene u mašineriju kapitalizma; i koji su dakle načini na koji možemo da zbacimo sa sebe to breme, ostvarujući svoj potencijal u nepredvidivom obimu? I naravno – kakvo je to buduće društvo, kako je strukturirano i na kojim idejama, vrednostima? Publika je vrlo zainteresovana da dobije neke naznake, neke ideje. Nije da njoj nedostaju ideje – i sama učestvuje u tome povremeno, ili na drugim mestima, ili između četiri zida. Ta pitanja nikoju ne ostavljaju ravnodušnom.
No, naša draga publika glumi. Glumi da prati diskusiju o rešavanju problema savremenog društva, glumi da traži od obe strane argumente za ono što govore. Naša publika glumi da samo posmatra. Naša publika je radikalno svrstana od samog početka diskusije: i ona prihvata pravila igre. Naćuljene uši publike i ono: ‘Recite nam, primitivistkinje i sindikalistkinje, šta je to nestalo od žene, i šta nam je – po vašem mišljenju – činiti da bismo ostvarili ženu?’ zapravo znači: ‘Dajte još materijala za naše temelje! Dajte da utvrdimo naše utvrđenje! Dajte da se igramo po već prihvaćenim pravilima i simuliramo nesporazum i suprotstavljenost, ne bi li nam izgledalo da naše utvrđenje dopušta mnoštvo mogućnosti! ’.Ne radi se samo o otrcanim frazama humanizma jednog određenog sistema značenja, već i o tradicionalnom shvatanju politike, koje još ne može da se otrgne od značaja i značenja polisa. Grčki pojam, Polis je prvobitno označavao utvrđenje, uzdignuto mesto, koje je predstavljalo centar iz kojeg se branila teritorija okolo, i u koji je narod mogao da se skloni kada neprijatelj provali na branjenu teritoriju. Naša publika i atletičarke zdušno grade svoj polis, svoj centar izvesnosti i svoju mitologiju; simuliraju napad i odbranu unutar svog političkog diskursa, ne bi li ostalo nevidljivo da je njihov polis samo jedan od mnogih, i da je pogled preko zidova koji ograničavaju njihov diskurs upravo prvi korak u rušenju svake granice između subjekata koji brane (profesionalne revolucionarke i prosvetiteljke, atletičarke i propovednice) i objekata koji su branjeni (prirodne žene, radnice…). Naravno, uočiti poziciju svoje tvrđave kao jedne među mnogim, znači i uočiti mogućnost drugačijeg identifikovanja problema, subjekata rešavanja itd. Uništenje polisa političkog primitivizma otvara mnoštvo mogućnosti. Pitanje je samo da li će tumaranje raščišćenim prostorom biti tumaranje u potrazi za novim temeljem izvesnosti, novim polisom, ili će biti nomadsko – neizvesno i deteritorijalizovano.
